Просветни гласник

126

ЗБИРКА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА 113 ПОЦЕРИНЕ

с педи дугачак, труп кратак и жољав, а на једну ногу беше бангав. Кројач се мало трже видеКи ову грдобу, а гадни Ћопа ги лепо , ни пет ни шест, него, као у својој кући, држ' за ражањ. Кад то виде кројач, истегне мачем и, не хтевши га убити, лупне га тако телућем мача, да га мало и засече по бутини. Писну ова „шака јада с ' и заборави и за шалу и печено месо, па наже кроз дрвеће и за час се изгуби у шуми, а крв, што тецијаше из ране, остави свуда за њиме јасан траг, Кројач, весео, што је ухватио крадљивца у крађи, хтеде одмах за њим, али не смеде оставити печење, и тако оста да чека другове. Не потраја дуго, а он чује како се колар и дрводеља приближују, весело смеју, и још из далека збијају шалу, како ће сад слатко јести печенице в ако им не треба", као што они говораху. Кад дођоше пред пећину још онако у смеју и шали, мислећи да мало наједе кројача -— имају шта и видети. Стоји тај ђидо са мачем у руци, са којега капље румена крв, и гледа у печеницу, која се уза стену пуши и пријатно мири. Они постојаше мало, као да не верују својим очима, па онда приступе кројачу и радознало га оба у један мах запитају: — Ама реци нам брате, шта је то било, како сачува, печење и што ти је мач крвљу обливен? — Причаћу вам све, рекне им кројач, али прво да ручамо, јер сам јако огладнео, а мислим да и ви баш нисте с раскида. И тако седну сва тројица, па се задовољни прихватише јела. Када су били готови са ручком, онда им кројач исприча све редом, како је већ било, и рекне им, да би он одмах и даље гонио наказног крадљивца, али да није могао оставити печење, и да је морао чекати њих. — А сад хајдемо, рече им, — чуда ради по трагу, да видимо где се тај обешењаковић могао сакрити. Колар и дрводеља на то радо пристану и сви се крену, по крвавом трагу, у шуму. Ишли су тако дуго, све дубље у планину, а млаз од крви лепо се свуда познавао по трави и никако да га нестане. Кад већ и сунце пође на заранке и ноћ се поче спуштати по шуми, на једанпут кројач, који је ишао напред — стаде. — Шта је ? запиташе га колар и дрводеља. Она двојица пристигну и сад сва тројица добро разгледаше. Крви даље нчје било. — Аха, гледај ти њега, повиче весело кројач и показа једну велику јазбину; тај је морао овде ући и побећи!

Јама је била округла, као бунар, а дубока, као бездан. — Шта сад да чинимо ? запиташе се они. — Да терамо даље! одговори кројач. — Куда ? — Доле! и показа руком у јазбину. Она се двојица насмеју томе јунаштву кројачевом. — Али како ћемо сићи, аапиташе га. Кројач ништа не одговори. Осврну се око себе, исука мач из корица и за час насече много врежа, што су се лозале по дрветима, и још осече и једну дебелу грану. Све то донесе и рекне друговима, да изнастављају вреже. Кад су били готови он опроба чворове, завеза повећи камен за један крај овога чудног ужета и почне спуштати врежу у јаму. То је дуго трајало, јер је јама била врло дубока. Напослетку осетише, како се камен таче тврде земље. Сад кројач препречи грану преко јаме и за њу веза врежу. Цела је мука била готова, и само да се по ужету од вреже спусти један. Е, али хоћеш. Колар и дрводеља ни опепелити. И куми и моли кројач — аја! Не смеју они ни по што су живи доле у мрак. И кројач се већ предомишљао да се окане ћорава посла и да не ломи врат тамо, где никад није био; али прво зато, што би му се после другови смејалн, што се градио на силу јунак, а друго и што га је велика радозналост гонила. он напослетку рекне својим друговима: — Ја ћу сам да идем доле! Али, он је прво тражио да му се завере да ће га извући горе. Обојица то учине, давши кројачу тврду веру, да ће све тако чинити, ижљубе се сва тројица, као добри и верни другови, и углаве међу собом, да се одсадзову: побратими. Кројач помену Бога истинога и почне се спуштати низ врежу у јазбину, а колар и дрводеља остану горе да га чекају. Они су кројача чекали три дана. Кројач се дуго спуштао низ врежу, док напослетку не осети тврду земљу под ногама. Он се ту мало одмори, јер беше врло уморан, па онда пође насумце по помрчини. Одмах где се рупа свршавала, водила је једна уска стаза, а и с једне и с друге стране били су зидови од влажне земље. Кројач је ишао том стазом пажљиво и обема рукама пипао с десна и с лева. На једанпут дође, на крај стазе, на једну раскрсницу и ту мораде затворити очи због неке јаке светлости, која се свуда около разлеваше. Напослетку, кад му се очи мало при-