Просветни гласник

262

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

ЗБИРКА народних приповеда^а из Поцериие Но казивању Дн 1,е Стојановнћке, сељанке из Белотића, прибедежио Андра Глнгорнјевнћ, иравник VI Шта је најбоље овог света? Сазове неки цар шест људи, па их упита: <8 — Шта је најбоље овог света? Они му не знадну казати. Цар их посече. Цар сазове и други пут шест људи и запита их, као и прве: Шта је најбоље овог света? И ови му не знадну ништа одговорити, а цар и њих посече. Онда цар нареди да се сазове и трећи збор од 60 људи. У целом граду завлаДа велики страх, да цар не сатре све људе. Овога пута дође ред и на једнога старца, који је имао младу а врло мудру кћер. Кад старац чује да и њега цар зове, горко се заплаче, јадикујући за својом јединицом, која ће остати самохрана у свету, јер је знао да ће и њега цар посећи, кад му не буде умео одговорити шта је најбоље овог света. Кћи видев стара оца тужна запита га: — Каква је теби, оче, голема невоља, те ти, тако стар, лијеш данас горке сузе? Да ти— зар — није дошла тужна књига од каквога града ?! А старац јој одговори: — Што ме, кћери, питаш, кад ми пбмоћи не можеш. Није мени тужна књига дошла, већ цар пита и хоће да зна шта је најбоље овог света, и сваког оног носече, ко му не зна на то одговорити. Па, ето, сад је дошао ред и на мене стара,- да сутра изгубим главу. Али ни по јада за моју седу главу, него тужим за тобом, што ћеш тако млада остати без свог хранитеља. — Утри сузе и не тужи, добри мој родитељу, рекне му на то кћи, па слушај само, шта ћу ти рећи, а не бој се ни за свој живот, ни за мене. Кад сутра изидеш пред царево светло лице и кад

вас он свих шесет запита , шта је најбоље овог света, а ти му одговори, даје овог света пајбоља: киша ђурђевска и роса тројичка. Старац се мало умири, чувши шта му кћи рече, али целог дапа оста тужан, страхујући, да цара ово неће задовољити. Сутра дан дигне се он и оде на збор шесет људи. Цар изиде међу њих и упита их, као прве и друге: — Шта је најбоље овог света? И нико му не умедне казати. Онда се дигне старац, и замоли цара, да чује шта ће оп рећи. Цар му одобри, а старац онда одговори: — Светли царе, овога света најбоља је киша ђурђевска и роса тројичка. Цар се томе јако зачуди и рекне старцу: — Мудра ти је, старче, реч, али је и тебе морао неко научити, да то кажеш, јер у целоме моме царству нема човека, који то зна. Зато одмах да ми кажеш. ко те је томе научио, јер ћеш другаче главу изгубити! — Светла круно наша, одговори старац, ја сам сиромах и никога свога немам до јединицу кћер. Кад си ти јуче наредно, да и ја овамо дођем, ја бејах тужан, знајући да ти нећу умети одговорити на пигање и да ћу изгубити главу. Кћи ме виде сетна и невесела, и кад јој рекох зашто јадикујем, она ме томе научи! — Онда је твоја кћи врло мудра, рекне му цар, па ће — зар — умети, кад је тебе тако научила, да од једног повесма опреде целој мојој војсци гаће и кошуље. То рекавши, цар да старцу једно повесмо и при растанку му нареди да носи кћери и да јој испоручи, да ће је цар погубити, ако то не умедне учинити. Старац пође кући невесео и тужнији него пре. Кћи га угледа и далеко му изиде у сусрет; али, видећи га опет тужна, уплаши се и запита га, зашто је и сад невесео , кад је, ето , живу главу изнео. А старац јој одговори: — Кћери моја, сад је још веће зло, него што је било. Кад сам цару рекао, као што си ме научила, шта је најбоље овог света, он ми смрћу запрети да му морам казати, ко ме је тому научио. Кад му ја рекох, да си ти, а он рече да имам &рло