Просветни гласник

512

НАУКА И

НАСТАЕА

вописа, иа и угледатп се на тадашњи службени језик, ако су хтели, да им се списи штампају у „дрлг. књпгопечатњи", и да се смеју употребљавати као уџбеници по школама. И доиста, и сам Ђладимир Ђуји&, већ 1863. год. нздаде на ново своју „Србску Граматику за гимназије у Кнежевини Србији. По источном говору сложио Влад. Вујић... Прегледала и одобрила школска комисија, Београд, 1863.", која је сада прермђена нонајвише ирема Даничићевој ,Малој Срп. Граматици" од 1850. год.; писана је новим аравоиисом, а и у другом чему се разликује од оне од 1856. године (првога издања). Ова је граматика ирештампавана пет пута п у колпко је нама познато, најдуже је служила као уџбеник срискога језика у средњим школама, и то одмах од појаве другога издања (1863) па све до 1874, које је године учињен у нредавању овога иредмета обрт у корист пове школе и новога. правца, који беше заступљен у делима Ђ. Даничића. Да обратимо на Вујићеву граматику мало в ттнт е, пажње, и да је мало бољо расмотрнмо, поглавито с тога, што су многе генерације ученика нижих гимназија из ње црнле знање и правилност свога матерњега језика и напајале се лепотом и љупкошћу свога народног језика. Ово ћемо учинити расматрајућн носледње, ието ирерађено издање 1 ), које ће бити и најбоље и најпотпуније (према ранијим издањима). И ова је граматика израђена по некој иолутанској системи, јер поред новог правописа, у разради наставнога градива нагиње више старијем него новом стању науке о језику, ма да је прерађена 1878. год. дакле иосле појаве многих дела Ђ. Даничића. Тако: Целу граматику и сад дели на два дела : „Етимологију " и „ Синтаксу ." У ирви део (Етимолог.) унесено је градива из свију делова граматике као о гласовима: деоба, иретварање, јотовање, акцентовање итд. али свуда се говори о „писменима" а не о „гласовима". Говорећи о акцентима назива их „иригласице " и набраја сва четири овим редом: кратка^, врло кратка", дуга " и врло дуга', а често их бележи врло погрешно. Из данашњега II дела („о основама") на стр. 12. и 13. говори о постанку речи и све речи по томе дели на а) корените, б) изведене (с „предметцима, и „дометцима") и в) сложене. Главна садржина ове граматике јесте наука „ о облицима" (дакле из Ш дела) а из IV дела (Синтаксе), унесено је у овај део: на стр. 5. одељак в говор 1 где •). У Папчеву 1878. накладом књижаре Браће Јовановића

се говори о састав. деловима реченичним (подмету и прироку); на стр. 13. вели : „Кад се више њих речи међу собом тако скопчају, да дају потпун смисао, онда чине говор "; на стр. 49. говори о употреби дужих и краћих заменичких облпка у обичном говору: на стр. 110. говори се о употреби и слагању предлога с падедаима итд. Прелазећи на главни предмет овога дела (Ш) граматике дели све речи иа 9. „видова". Поред сваке врсте речи стоје термини: нови, латински и старији као : именица, биШапИтит — „суштвествително"; иридев — а<НесШ'ит — прплагателно птд. Прилоге зове ^наречице" и „наречија". За иредлоге вели, да су то „речи. које радњу с једне именице иреносе на другу именицу ." (стр. 14.) Именице при мењању делп на три иромене према роду њихову. По првој су промени мушкога, по П женскога а по III средњега рода. Врсте дели иа мање одељке према „ иисмеиу ", којим се свршава ирви иадеж. У напоменама о мењању неких именица, на стр. 21. вели : „ Имена збирна и одлучна (мислена) сматрају се као и бездушна " (као да друга им,ена имају душу!). — Изузетке код именица издваја засебно али их зове „разликама". Наиомене при мењању, као што се види. израђене, су према Даничићу, и доста су добро изведене. Прелазећи на Придеве и казујући шта су иридеви, вели да су „ речи, које се ирилажу именицама, те иоказују, какво је које лице. и каква је која ствар Остале врсте прпдева не узнма у вид при овој деФиницији. Тек доцније, више узгред номиње ирисвојне иридеве, које дели на особне (на ов, ев, ин иј) оигите (на ски, ки и ји). Најпосле помиње придеве који показују неко место пли време (овдашњи, негдашњи, ноћашњи нтд.). Промену придева разликује по средњем роду, који се свршује на о илп е (љут -љуто, ту ^-туђе). Бројеве у деоби грана на иросте и редне, па тек доцније узгред помиње и збирне бројеве. Заменице дели на ираве и ириложне. У нрву групу долазе му : личне, иовратна и уиитне, а другу групу дефинише овако : „ Приложне заменице иоред граматичког лица иоказују још нешто," а то су: ирисвојне; указне и односна. Најпосле помиње сложене заменице, „које постају, кад се заменицама додаду друге речи или неки слогови, по којима се у значењу разликују, н. пр. нбко, нпко, св&к-свако" птд. (стр. 51.). Глаголи су најгоре прошли у Вујићевој граматици. „ Глаголи су речи које иоказују радњу или стање иодмета, као главне именице, заједно с временом, у коме се што догађа".