Просветни гласник

516

развитак памћења

бања памћења, него рачуна да је то н немогућно. По његовим речима вежбајући памћење у овом оном предмету „не спремамо га да оно прима нова знања, исто онако као што ни метална плоча на којој смо већ нешто нацртали, не може да постане способнија да трајно прима и друге нацрте." Овде енглески педагог поново противуречи истини. Разни мислиоци имају празне теоријске погледе на каквоћу памћења. Тако У1уис (Биув) и Рнбо тврде: да иамћење потпуно зависи од органских услова. Међутим философи — сииритисте - рачунају памћење као неку независну духовну моћ. Ну, придржавали се овога или опога мишљења, искуство нам ипак доказује, да се иамћење развија свесним неговањем и вежбањем. Према томе оно тврђење, да памћење зависи само од „срећне организације" нема никаква смисла. Исто је тако чудноват поглед Жакотов, који иде у другу крајност. Он је уверен да се разумним васпитањем могу постићи добри резултати, да је памћење код свију људи једнако при рођењу, но да постаје слабије услед тога, што се васпитачи о њему неумешно и небрежљиво старају. Да је то мишљење иогрешно врло је лако доказати. Треба само изнети за пример искључиву моћ иамћења неких генијалних људи. Вилман, као што је познато, поновио је све речи једне дугачке беседе, коју је само једном чуо. Моцарт је написао ЈШззегеге сикстинској капели, и ако је ту музикалну вештину чуо само два пута. Орас Верне и Густав Доре на памет су цртали врло лепе портрете. Ну баш да оставимо на страну таке необичне Феномене , ипак можемо у доброј школи наћи знатну ризницу природних дарова и наклоности к учењу и понављању наученога. По речима Бена: „при једнаким условима предавања нису сви васпитаници способни, да исто иредавање иодједнако и запамте." Тај Факат не подлежи сумњи и чини једну незгоду при заједничком обучавању већег броја ђака у једном разреду. Вежбање иамЛења. И тако морамо сви да се сложимо у томе, да је усавршавање памћења иеоиходно и могуЛно; да се тај циљ постигне нема другог средства сем вежбања. Међутим, да би памћење с коришћу могли вежбати и дотеривати га за нрактичну употребу није довољно претресати ту способност само у познатим цртама, но је потребно да се упознамо са свима својствима, која сачињавају иамЛеш. Различне особине иамЛена. — „Срећно намћење вели Ролен, треба да има две особине: да брзо и без муке прима утиске и, да те утиске тачно очува." Томе треба додати трећу особину; да се брзо опомиње онога што је било брзо усвојено и

ј тачно очувано у памети. Слабо је оно памћење које не дозвољава човеку да раснолаже својим знањем без одуговлачења и застајкивања; иначе, по речима Монтена „ено треба да ме служи онда кад је њему воља, а не онда кад ја захтевам." Те разне особине памћења не налазе се увек заједно. По некад бива, да ђак, који лако научч задатак, брзо га заборави. Најокретније памћење може да се покаже у исто време и најневерније. Ове што је оно лако и брзо примило, брзо и излапи, као што оде богатство до кога су шпекуланти брзо и лако дошли. Оно. игго је без муке стечено, обично се лако и растече. Поменуте особипе ни у колико не искључују једна другу. Оне су обично сагласне међу собом. 1 Примерно памћење мора да има све те особине заједно, а вежбању је циљ да усаврши све те осо, бине помоћу специјалних метода. Брзо се&ање —реиродукција. Та особина памћења особито годи развићу природних моћи. Пскусни педагози узалуд сравњују окретни и примљиви ум једног ученика који прима — схвата —• знања, тако рећи, у лету, са неразвијеним — тупим — моћима другога, који слоро прима оно што учи. Из тога се, међутим, још не може закључити да педагогија не би могла да поправи бар неки део тих недостатака памћења. „Не треба, вели Ролен, клонути духом, ако први покушај не испадне за руком да растресе слабо, непримчиво памћење, које се врло често може поправити дугим и непрестаним вежбањем. Глупом детету треба давати прво врло мале задатке, тражећи, при том, да их добро научи. За тај носао неопходно је потребно давати деци да науче што год интересно и лепо, нпр. басне Лафонтена или приче. Вешт учитељ, који жели да му ученик напредује у науци, придружује се његовом раду, и учи са њим заједно, дозвољавајући по некад да га ђак претече, како би се на тај начин ученик уверио да је и он способан за учење. Према успеху дечјем могу се постепено и неприметно да повећавају задатци." Другим речима: слабо намћење треба штедити; од таквог иамћења треба тражити само умерена и поступна напрезања; не дати ђаку да клоне духом но напротив храбрити га и похваљивати успесима које је постигао, како би се на тај начин и сам уверио у своју способиост. Ето, то је смисао Роленовог искусног савета. Кад се томе дода још и то, да слабо памћење не служи увек као доказ глупости, него зависи од других услова: — од недовољне примљивости спо! љашњих утисака, од неумешности концентрације