Просветни гласник

522 КРИТИЕА и

вило колико код наше браће с оне стране Саве и Дунава. Најгдавнији узрок томе нашди бисмо у већој нодитичкој слободи, бољим материјаллим околностнма. и мањем верском одушев.Ђењу, у овим нашим крајевима. Виће да је нојава назаренства у неку руку видљив протест противу данашњег друштвеног полутанскога стаља, у којем нити је довољно образовања ни довољно верска осећања. Услед тога се у простоме народу осећају зле последиде већма но на другом ком месту, те се код извесних људи природно рађа жудља за што угоднпјим живљењем. И назаренство покушава да лечн својпм леком, водећи људе својему идеалу савршенства и благостања. Већ н само име напомпње, да је и назаренство у главноме хришћанство само погрешно схваћено, које о себи држи да је права, чиста Христова наука, то по томе једина која спасава. Све остале вере су криве, што су људи овако нокваренн. Ласкајући тако људма да .је вера њихна крпва њихној несрећи, а не они сами, а особито: примајући у братски загрљај, (управо рећи право хришћански) оне, које данашње друштво, због извесних њихних учињених погрешака непрестано, кроза цео живот њпхов (дакле, збиља по све нехришћански), презире и туђи их се, као оно кужних; проноведајући умереност п претходећи прнмером у умерену јелу, нићу, руху, свима животним нотребама (од којег се хришћанскога правила данашњи хришћани одвећ отиадише); стварајући добровољним прилозима опште благајне и номажући из њих, сваковрсно и без интереса, потребите чланове своје у случају њпхне несреће (од којег се хришћанског правила данашњи хришћани такође много удаљују); дајући, на тај начин, у главноме, мелема несрећнима, — природно је, да назаренство има чиме себи силно привући. А, кад су људма олакшане и у неколико обезбеђене главне нм животне намирниде, онда је лако са натурањем појединих и глупих верских нравила, обреда и обичаја. Ко хоће да ступи у назаренство, мора се пре свега заветовати, да ће бити поштен човек. Ступајући у нову веру, мора искрено исповедитп своје грехе „вернима" — „браЛи" или „иророцима ваља да је спреман вратити (ако не одмах, а оно првом згодом) све, нгго је кад било од кога неираведно узео, нризнати своја недела (за која досле нпко не би ни знао) и издржати за њих казну или за опроштај молити. Такав је обраћеник најпре искушеник — „ иријатељ ", касније „брат " (кад је већ нречишћен од греха и крштен); а ако је подобан да вешто тумачи јеванђеље, постаје „иророком" —

БИБЛНОГГАФНЈА

старешипом назаренским. Тек но што „ иријатељ" засведочи пред „ иророцима " да је над собом осетио Св. Духа, да га не муче зле мисли, бива крштен (загњурнвањем у три маха у реку, што врши један од „браКе* или „иророка", уз певање псалама на обали); за тим се у „скупштини" причешћује комадићем хлеба и гутљајем впна (управо као и калвини). Ну, како се крштење врши чува се у тајности п од самих „цријатеља" , вероватно да би се овима носледњим дело, да се за крштење што озбиљнпје спреме, а и зар да би се простота и ништавност самога тога чина прикрила. Дете назаренско никако не може бити крштено док не одрасте, јер нпје свесно вере своје. Нарочитих цркава немају, јер их сматрају као „иоиовеке воденице ", звона црквена називају „биковима", а свештеника „ђавољом трубом ", рипиде и чираке „црквеним батинама" , а све хришћане и у опште неназарене „незнабошцима и иоганицима". „ Скуиштина " њихова — то је њихова црква, а састају се у нарочито одређеној, ну обичној кући, (коју чнсто држи, и с иоља и изнутра, по један од најмљених чланова) било сваки дан пред вече на кратку молитву или недељом на дужу, која почиње од ранога јутра, па се свршује најдаље до 8 сах. нз јутра, после чега свак одлази на свој рад. После „ вечерњи" (вечерњих молитава) разговор је о општим стварпма, што се тичу било потреба месне, назаренске општине, у опште, или појединих јој чланова. — „ Скуиштина " је повећа соба, бело окречена, без икаквих украса, сем једног часовника на зиду, који треба. да оиомиње верне, е се ваља с Вогом измирити, јер смрт се ближи. С једне и друге стране су клуне. На једној страни седе мушки, на другој женске. „Бра&а"- и „еестре" седе напред на клупама, а „ иријатељи" и „ иријатељице" иза њих. На среднни је мали бео сто, за којим седе „иророци ". Богослужење (као и у калвина) отпочиње песмом из псалама, који се певају, за њом долази молитва, после чега један од „бра&е" или „иророка " тумачи Јеванђеље; носле тога један „брат" очита молитву, па се служба заврши опет сложно побожном песмом. За молитве нису одређене нарочите речи; моли се свак како зна, али само један чита молитву, а сви други, за то време клече склопљених руку. Само „ браКа " и „еестре" поје, јер су „ иречишАени " (од грехова), а док они поје, досле још грешни „ иријатељи Ј и „иријатељице " јецају и плачу, кајући се за грехе своје. Код Назарена нема нарочитих свештеника, нити они, што тумаче Јеванђеља, имају какве нлате (јер свештеничку плату, бир, називљу „ бедом*). За време богослужења, у споредној соби _, одмах до „ скуи-