Просветни гласник

НАЗАРЕНИ

527

он с Јеванђељем у руди противу назарена ; ну, нарочито је то у ономе одељку романа, када Лазар у мал.о што и чича Срдана не обрдати у назарене. Врдо лепо тада Светозар веди, да због рђавог свештеника не треба напуштати и цркву, већ треба поправити оно, што не ваља. Што год једна вера захвата већи број људи, већег је у њој цепања, више кукоља у већој количини жита, па с тога је тога више код правосдавних но код назареиа. Свет се, вели Светозар: „искварио у свима вероисиовестима. И.томе није само крива црква. Искварило се све, иосрнуло је све, иа се задрмале и цркве, јер су и оне из људи. " Што се тиче саме цркве, њу треба: „ оставити на миру . . . Него треба ван цркве удесити отирилике оно што сте удесили ви с вашим назаренством " (стр. 191—192). Ради поправке друштвеног стања, Светозар мисли да треба засновати Друштво добрих људи, у којем ће бити и мушко и женско, и старо и младо. Чданови тога друштва избегаваће т све, што је штетно ио тело и душу, а иригрли&е и исиуњава&е оно, што му налаже човечност и добро срце " (стр. 193.). Потребити чланови биће потпомагани из опште, друштвене благајне, увешће се мобе, гајиће се старо српско гостопримство, умереност ће бити о славама и свадбама, избегаваће се париичење и тужбе, већ ће суд од старијих „добрих " људи, судити. „ Друштво добрих људи " — вели Светозар — иобедиКе с тога што не иретерује, што т неКе оно што је неириродно", као што то хоће назарени. Писац, истини, тврди да ово Светозарево Друштво добрих људ-и напредује, савладавши у почетку иеке омање сметње, и да иајзад својим примером, својим угледом сатире месне назарене. Све је то лепо, само имамо пуно разлога страховати, е ће све то бити кратка века, с тога: што Светозар уза се нема, осем своје паметне жене и озбиљног, месног учитеља, Миливоја и његове породице, ниједнога чдана, у чију би се чврстину карактера могао ноуздати. Јер, сеоски је лекар мекушац, који нам већ показа да може једно говорити а друго радити, а жена му је каћиперка. Иа ииак, писац очигдедно указује прстом на ово двоје последњих, као на Светозареву тековину за Друштво добрих љу&и. Такво се друштво у садашњем добу може одржати непрестаним обавештењем, примером, наиорима неколицине свесних људи; а његова начеда могу са члановима тек онда срасти, постати срцем и душом њиховом, када буду у томе духу најпре у родитељском дому васпитавана, па затим и даље у школама. Према томе, дакле, овај Светозарев успех, ма колико да је за хваду, опет је само покушај за стварање новога, бољег друштва.

И, Светозар је тога потпуно свестан. кад вели, да ће оД овога тек онда бити правога успеха, кад ову установу прихвати „ сав народ наш ". Ну: Ђ Ко Ке да сагледа у будуЛност ? /" (стр. 235.).; Друштво добрих људи као да је пишчев идеал друштвенога уређења., само врдо површно изведен. Али, ма како то бидо, гдавно је: да се све бодести друштвене, сдичне назаренству, постепено цивилизацијом сузбијају, лече (напом. I.). Што се тиче уметничке обраде овога романа, о томе већ у неколико нагласисмо, говорећи о карактеру Боривојеву и Лазареву. Као што рекосмо, уметничке округдине нема, главнога јунака нема. Гомила сваковрсних, и важнијих и неважнијих личности тискају се и пред нама раде, у овако ускоме обиму романа. Истина, поједини одељци романа имају у себи доста карактерних црта назаренских, ади су они несразмерно обрађени по ведичини и значају своме. У оним одељцима што су значајнији, психодогијска је студија јунака више површна, писац ннје дубоко и подуже загледао у душу њихову. Најјаче утиче на срце одељак: Назарени и смрт у којем се казује, како највише назаренске деце помре од гушобоље, јер их по верским начелима не смедоше дечити, сматрајући бодести као казну Божју за људске грехе. Тада умире и Милевино недавно рођено дете. Она скривена туга њезина за својим јединчетом, уздржавање њезино од пдача пред назаренима; за тим оддажење њено, онако боне, у комору, камо јој дете однеше; падање у несвест на томе месту и иосдедњи јој тренуци у бунилу, видно сведоче о борби назаренских начеда и њихној немоћи према природи (напом. 2.). Напоменути ваља и то, да би можда овај роман дадеко боље био нанисан, само да је писац, нишући га, био у иовољним животним окодностима. Јер: „ тамница је куЛа необична", и у њој је мучно уметнички радити и осећати. Мимо свих мана, Назџрени се могу читати и са уживањем и с коришћу, и жедети би било, да писац из остадог нрикуиљеног градива о њима изведе приповедака, које би живо изнеле утицаје појединих назаренских начела, ако не баш да и поново подако отпочне рад на новоме роману, који би се овога питања тицао, и који би био у повољнијим згодама рађен а и потпуније израђен. II на језик је ваљало боље мотрити. Забележићемо овде само неколико грешака, што су нам при читању, у очи упаде. Тако се веди: „...да се исирављам с онима" (м. да се објашњавам, стр. 3.), „ развиђава се" (м. раздањује се, свиће, стр. 10. и 226.), „...као да постајаше тамнији..." 68*