Просветни гласник

118

ЈГРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

Ж — што намисли, то одмах и учини. У богатога кући беше велико весеље. Чељад тгеваху побожне песме, а бадњак пуцкараше већ на, неликом огњу кад сиромах закуца на врата. Богаташ чу да неко куца, па изиђе на поље. — Помози Бог и срећно ти бадњо вече! назва му сиромах, стегнув руку. А богаги му одговори: — Дај Боже и теби! — Брате мој, мени Бог није дао, рече сиромах, на за то и дођох до тебе, да те замолим за мало омршаја. Сутра је благ дан и велики иразник, а ја немам нигде ничег у кући, чиме би децу омрсио и обрадовао, те весело нрославио Божић и име Божје. А богати му одговори: — Е, мој брајане! Кад бнх ја сваком давао, ие бих ни сам ништа имао. Што ниси радио , па зарадио, већ ленствовао, те сад ништа и немаш. .Га ти не могу дати омршаја. И рекав то, отера сиромаха; врати се у кућу и залупи врата. Сиромах оде још тужнији кући. Деца се беху избудила и дрхтаху од зиме. Немајући чиме запалити оно мало дрва, сиромах скиде са себе гуњ, зави њиме децу и седе поред њих. Не потраја много, а у близини запуцаше пушке и захори се весела песма. Сиромах изиђе на ноље и угледа велики огањ у дворишту богатог суседа и крај њега печеницу на ражњу. — Дај да одем молити га за мало жеравице, да ако ми то даде! рече он у себи и упути се онет богатоме. Дошав тамо, замоли га говорећи: — Смилуј се брате, и дај ми мало жеравице. Угасила ми се ватра, а ја је немам чиме запалити, да ми се огреју озебла дечица. А богат му одговори: — Ни то ти не могу дати, јер се у очи Божића ништа из куће не даје. И не давши му ни жеравице, отера га. Врати се сиромах опет кући тужан, па седе и поче плакати. И ноноћ већ беше давно превалила, а он још једнако сеђаше неутешан поред деце. На један пут му се нешто јако засија иред очима. Он диже главу и погледа. На врх брда, које се висило близо села, буктао је некакав велики огањ, да се пламен до у облаке дизао. Око ватре виделе су се многе сенке, где шћућурене седе и не мичу се.

Чим то сиромах виде, поче овако сам собом говорити: — Боже вељи, ко ли је могао онај огањ на брду наложити и којп ли су оно, што около седе? ДаЈ да одем до њих, да их замолим за мало ватре, да ако буду милостивији од мога богатог суседа. И говорећи то, сиромах лагано извуче гуњ иснод деце, па се диже на брдо. Кад дође горе, има шта и видети. Око великог огња седе дванаест стараца белих брада до појаса. Сваки је огрнут дугом опаклијом, а у руци свима по златна штака, искићена драгим камењем. Старци сеђаху по узрасту један до другог. У зачељу беоде највећи — као какав див и у руци му и највећа штака, па онда редом до у зачеље, где сеђаше један мајушнн старина као дете од две године, са штаком, која беше танка и кратка као ирутић. Зачуди се сиромах, кад виде толике старце иа окупу, па приступи и назва им: — Добра вече! — Бог ти помогао синко! прихвате му старине и запитају га: Шта си рад, те си се до нас нотрудио? А сиромах одговори: — Видех оздо, да амо на брду гори огањ. Па зато и дођох к вама, добри људи, да ми дате мало жеравице, јер ми се ватра погасила, па је немам чиме потпалити. А старци му на то рекну: —- Даћемо ти ватре, али нам прво реци, који је ветар најбољи? Зачуди се сиромх тој речи и замисли се мало, па за тим одговори: — Сви су ветри божији и у божијој руци, а све што је од Бога добро је, на су и сви ветрови добри! — Скини сад гуњ, рекну му на то дванаест стараца, да ти дамо жеравице. Сиромах не прослови ни речи, скине са себе гуњ, простре га по земљи, а старци му пођу лоиатама гурати у њ живо угљевље. Кад му назидаше велику гомилу, даду му једно кресиво и шаку кремења, а сиромах им од срца захвали, скуни крајчеве гуња и иође. — Стани, синко! зауставе га у тај мах старци. Сиромах стаде и окрене се. — Кад си нам тако мудро одговорио, рекну они, ваља нам, да ти кажемо ко смо, те да знаш, у кога си ватре добио. Нас овде има дванаест. Ми смо дванаест браће ветрова и Бог нас посла ноћас овде, на ово брдо, да преконачнмо, па да сутра пођемо по свету, свак на своју страну за својим