Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

119

послом. Нас овде има и великих и малих, као што и ветрова има и јаких и слабих! Па му оида најстарији између њих овако рече: — Ти си Богу угодио и срећан ћеш бити до века се својом децом. Не казуј ником, шта си од нас чуо, а сад иди! Сиромах опда пође кодибици. И гле чуда ! У гуњу се сјаји угљевље, али гуњ не прогорева. Тако дође и кући. Одмах избуди децу, па разгрне гуњ. Али, има шта видети: Место угљевља, жути се на гуњу гомила дуката, да се соба сија. Зарадују се деца, развесели се и сиромах, видећи да му је сам Бог номогао, па одмах укреше кресивом и часом надожи мадо ватрпце. За тим узме прегршт дуката, па се упути другоме свом, добром, суседу, те га замоли да му прода једно назиме, а нек тражи за њ кодико му драго. Зачуди се човек, што му сиромах додази у недоба, али не мога на ино већ му прода готово уређено назиме с ражњем заједно и ведики товар дрва, да има на чем да га испече. Сиромах се весео врати дома; надожи ведику ватру па узме вртети крај ње пециво и веседити се с децом. Чује то и богаташ, па чудећи се одкуд снромаху и ватре и печенице, помисди, да је он то морао пегде украсти, те се дигне да га иита. — Где ти нађе ноћас ватре? упита богати, кад дође сиромаху пред кодибу. А сиромах му одговори: — Кад ме питаш, право да ти кажем. Кад код тебе не добих ватре, угдедам, ено на оном брду, да гори огањ и упутим се горе. Тамо нађем дванаест стараца, који ми дадоше пун гуњ живог угљевља — па с бдагосдовом божијим, ено претворидо ми се све у дукате. Кад то богати чује, подакоми се за здато, узме гуњ на леђа, па се упути на брдо, где је још огањ горео, да божем и он моли оне људе за мадо ватре. Кад дође- горе, назове људима: — Добро веч:е! Дванаест људи и њему, као и сиромаху, ирихвате Бога, и запитају шта жеди. А богати им рекне: — Ето, дођох, добри људи, да вас замолим за мадо жеравице, јер видох оздо, да се овде светди, а мени се ватра иогасила, па је немам чиме потпалити. А људи му одговоре: — Даћемо ти ватре, ади нам реци, који је ветар најбољи.

Богати се томе зачуди, јер му сиромах о том не помену и одговори : — Браћо, вала ни један није добар! — Скини гуњ, рекне му на то дванаест људи, да ти дамо жеравице. Богати не чекаше да га два пут ионуде, већ одмах. простр гуњ но земљи, а људи и њему мођу лопатама гртати живо угљевље. Кад му назидају велику гомиду, скупи оп крајеве гуња, па без с богом остај, нагне кући. Једва он на половини брда, а то се надме и задува тако јак ветар, да се стабла почну савијати и иуцкарати. У том идапе гуњ богатога, а пламен сукне на њ и заиали му хаљине. Богат баци гуњ и почне свлачпти са себе запаљену одећу, те најиосле оста наги го, па потрчи кући. А кад тнмо, а ветар ископао и разнео сву кућу да јој ии камена на камену нема. Сутра дан, на Божић, он је ндакао на својим развалама, а сиромах се веселио са својом дечицом.

VIII Сиромах и змија. Био пеки сиромах човек, иа није имао да пдати арача. а Турци му за то хоћаху потурчити сина. Сиромах се растуаш са свога здог удеса, иа иође путем плачући. Идући тако, види он, где се ио с Р е Д Друма испружила грдна змијурина, а у чељустима јој се нешто сија. Сиромах се уплаши и застане, азмија му нроговори: — Не бој се, него ми реци, што си тужан и каква ти је годема невоља? А он одговори змији: — Дужан сам Турцима арача, па немам да им га пдатим, а, они хоће да ми за то потурче једница. — Приђи ближе, рекне змија сиромаху и ништа се не бој, већ се сагни, па ме пољуби у чело и узми ево овај дукат што ми је у устима. А сиромах одговори змији: — Не смем, сестро, јер се бојим да ме не уједеш. — Немој ме звати сестром, већ ме зови тетом, јер сам много старија од тебе, одговори змија, и нека те ннје страх, већ учини што ти кажем. Онда се сиромах ослободи. Приђе змији, сагне се и иољуби је у чедо, а она се пусти, да јој извади из чељусти дукат. Опда сиромах захвади змији и пође, а змија му још довикне, да свако .јутро дође на то место па да је зовне по имену: „тето", па ће му она донети увек по дукат.