Просветни гласник

ИЗВЕШТАЛИ НАДЗОРНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА

сжшља, Граматике и т. д.) никаквих других иознања немају. Да би се ипак видеда њихова иредност и старешинство над учитељем. они, не могући надзнравати оно што је битно у основној шкоди, траже да им учениди изњихове струке, на пр. из Граматике, Рачунице, Хемије и т. д., што више одтоварају, па тако и нехотице скрену у једностраност и — са обзиром на сврху основне школе — у претераност. Имајући на уму да им на крају године може у део пасти и такав надзорник, учитељи основне школе, бојећи се и борећи се за свој насушви хлеб, старају се да угоде и тим неоправданим захтевима, те, спремајући децу за испит (а не за жнвот — јер то не дозвољава данашњи надзор) н сами иду тим ногрсшнпм путем. Само тако се може протумачити она нретерана наклоност учитеља к необичним, заплетеним, да не кажем егзотичним иитањнма. Покушајмо ма ком учнтељу или учитељици дати да на годишњем испиту сами децу испитују из рачуна, одмах ћемо видетн, па макар то био и 2-ги разред, како компликовани и загонетни задаци, којн свагда изгледају као једначине, испадају у несаразмерној, неразложној мери на површнну. Ја сам на свнма испитнма имао да се борим са давањем таких задатака, под којима је мади дечији ум управо стењао! Деца такове задатке већпном сдабо решавају, а како је на спрему око њих потрошена већина времена прописанога за рачун, то је појамно да деца четвртог разреда нису нн најпростије рачуне са довољном окретношћу решавада, јер да дете основне шкоде добро научи употребу четири вида рачунања, тражи се ипак доста времена. Исто тако стојн и са српском читанком. Као што су код рачуна комбинације н једначине узете за сврху којој се тежи, псто тако се и у српској дектири тежидо — ничем мањем, но: граматичким снекудацијама! Од деце испод једанаест година тражидо се да знају раздиковати прилог од нридева — тражили се сви могући облици, саставни дедови речеиице и т. д. — а мадо се водило бриге о томе да се деци омили књижевна страна лектире (дакде суштина саме ствари) са својим етичним н естетичним едементима којима се свагда тако радо и тако дако одазива и предаје дечпја душа. Читадо се у школи већином ради самог процеса читања и ради граматичке анадизе која јо за основну школу — варошку и сеоску — да се најблажије изразимо: једна предрасуда. Због оногједног свог саученика који ће можда доспети угимназију, морало јејош 40 — 50 дечака, будућих ратара, занатдија и трговаца, учити скроз и скроз непотребну им граматику. А у времену, тако без рачуна Нотрошеном на граматику, могда су деца, поред своје читанке, процросвлтни гдасник 1897. г.

читати још три, четирп лакша књижевна производа, у којима се, на дак, песнички начин говори о вери у Бога, о мораду, о добром и лепом, као нужном саставном деду просвећенога људског живота. Нема никакве сумње, да добра, наравствена дечија дектира мекша и трајно обдагорођава дечија срца — граматичке спекулације у томе правцу не доприносе савршено ништа. Међу учитељима чпјп сам рад имао да оценим надазио сам такових, који су у току свога рада увиђали да је за образовање дечије душе и за обдагорођавање њихова срца недовољна само прописана читанка, — но ти нису смели иристунати лектири подесне дечије литературе, јер би им на тај начин мало времена остајало да децу извежбају у граматици , којој су , чудноватим сдучајем, надзорници приписали тако ведику важност да по њој оцењују и способност учитељеву и сирему ученпчку за будући практичан, већином раденички живот. Господин Министар је у свом овогодншњем упуству надзорницима такођер напомињао, да се „код српског као матерњег језика нарочита пажња обрати на то: да ли је читанка употребљена лри настави на оно на што п треба, а то је да служи за поступаоницу у познавање књижевности", и осмељен том напоменом и захтевом Господина Министра, а имајући на уму горе наведене погрешке при настави српског језика, слободан сам приметити, да се горе издоженој незгоди основне школе не може пре помоћи, док се граматика и све што је на њу налик пз темеља не одстрани из основне школе и не замени нростим читањем за децу подесних књига, при чем би учитељева главна брига била, да деца, читајући у књижевним производима корисне прпмере из живота истинс.ки заводе добро и лепо, како би им оно постадо неискорењивом иотребом у будућем жлвоту. 3. Код учитеља и једног и другог среза опазио сам довољног поштовања вере и верских обреда; у томе погледу опажа се напредак према придикама које су иретходиле данашњем времену. Што се пак тиче ширења истинских врлина човечанскнх, којима се просвећени и облагорођени људи оддикују од простих и сурових: данашњи учитељи су сдабн сатрудннци на томе послу, вити они нрема данаиш,ем уређењу и настави у учитељској шкоди могу тај узвишени носао вршити. Да би наши учитељи могди у народ уносити какву наравствену садржину, стварати у својој непросвећеној окодини појам о добром и честитом, или већ затечене елементе морала дизати на виши ступањ — морало би се пре свега у учитељским школама завести стручно предавање књижевности, која кад се негује како треба, 9