Просветни гласник

170

ирооветни ковчежиђ

ПРОСБЕТНН

Нешто из живота пок. Д-ра Јосиоа Панчића (поводом питања о екокурсијаша) Наша је Вел. Шкода дала око седамдесетих година особите ђаке, дада је: једнога Нешића, Жујовића, Д-ра Докића, Клерића, Лозанића, Д-ра Владана Ђорђевића, Д-ра Радмида Л азаренића и друге; имала је Омдадину, која је издавада „Лицејку", а по том ДЈобратимство" и т. д. То ће јасно бити, кад се има на уму да им је био наставник један Д-р Јосиф Панчић. Тих година, готово непрестано, био је он и ректор В. Шкоде, н својим ауторитетом много је учинио за В. Шкоду. А да је од свих био високо цењен, види сеи из овога, што је Панчићмного пута био биран за ректора В. Школе, а ђаци су га готово сви обожавалн. Само су некодицина, из неразумевања, говориди да ,је консервативан, а то с тога, што је ђацима чешће давао патриотску поуку: „Млада браЛо! Сад, док сте у школи, грабите да што више научите, на ћете тада бити за све еаособннји, па и за политику." Ова ноука не само с натриотског него је и с педагошког п психолошког гледишта оправдана. Познатоје, да ће дакше доцније напредовати оиај, којије иоставио добар корен своме знању у младости. Панчић је преко мере водсо свој посао и радио, служећи и тиме за углед својим ученицима. Готово редовио је био у свом кабинету, с о>есом на гдави, скоро до 12 у вече. Свакад бн имао да по нешто од биљака сређује, одређује и класификује, иди иначе нешто ради. А колико је водио рачуна о своме драгоценом времену , види се и пз овога. Кад је бпо кнежев иосланик на Народној Скуиштини у Крагујевцу и њен потпредседник, дошао би само онда, кад би његово присуство имадо вредности. Зато се при прозиву посланпка у Скупштини по неки пут кад се прозивадо његово име чуо узвик: „Ено га, оде уз аоток у биље!" Био је нежне и племените душе. Једном му иије већина ђака дошда на час, те га није могао ни држати. Другог часа упптао је ђаке, што прошли пут нису дошли на час. „Гдедади смо, како су стрељади неке робијаше, што су били убили једнога војника (што их чувао) иа иобегли," одговорише ђаци. „За Вога, како можете то да гледате!

К0ВЧЕЖИТ1

То су варварска уживања; ја то до данас инсам могао посматрати", одговори Панчић.

Панчић је својим многобројним списима иоставио чврст основ свима јестаственичким наукама у нас. Њим се одушевљавају и креие на рад сви млади Срби — ириродњаци, где год их-има. Може се рећи, да је Панчић Србин, који је украс Сриству , јер се њим оно може нодичити пред целим образованим светом и пред целим потомством. Србија до скоро беше у многом ногледу, нарочито природњачком, Дегга тсо°ш1а (земља непозната)", и Д-р Ј. Панчић беше тај, којп не само своме народу но и цедом образованом свету показа огромно природно бдаго Србије и својим радом , готово више но ико од Срба, показа, да су њени синови кадри , да и у науци буду веднки. И да то Панчић постигне, аоред њсговог великог дара и готово бесиримерног рада и труда, највише су му помогле екскурзије, којима је прошао више иута не само скоро сваки сваки кутић наше уже Отаџбине, Србије, но готово и све Српске Земље. За нас и за наше даиашње придике највећа је важност екскурсијг! с иатриотског гледишта. Ван сваке је сумње, да ће се код ђака помоћу екскурсија у велико повећати патриотизам. А Србији и Сриству данас су добродошли и уараво иреко аотребни људи, којм Отаџбину воле и љубе више свега. А како ће је љубити, кад је не познају?! А помоћу екскурзија ђаци упознају не само своју земљу каква је она, у чему јој лежи снага, у чему слабост, нсго н какви су људи, с којима имају да раде на побољшању не само Србије но и цедог Српства. Нико није значај екскурсија делом и речју ни приближно онако показао као Д-р Панчић, и за дуго ће његове екскурсије по Србији и сриским земљама остати јединствене у своме роду. Панчић је био коштан тедом, али сувоњав; сам је причао својим ђацима, да је у младости био тако болестан, да је мислио да има суху болест, али се после са здрављем опоравио тако, да је ие само доживео 74 годину , него је био веома крепак и издржљив при путовању: све је правио крупне кораке, и тнме својом издржљивошћу, као што прича Матавуља, осрамотио Црногорце, који су најире за њега казали: „ Зар овај да изађе на АовЛен? Та он Ке