Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

НАУКА И НАСТАВА

ПБДАГОШКА ХОДЕГЕТИКА.*) 1. Задатак и важност непосреднога васпитавања. а) У Дидактици (науци о настави) показано је, како треба развијати свест и разум, а у Педагошкој Ходегетици (науци о уиућивању на васпитни рад) показаће се, како се, по правилу, развијају осећања и воља. Васпитање, које се добива наставом, зове се посредно васпитање; а ово друго зове се неиосредно васпитање, или васиитање у ужем смислу, за разликовање од образовања интелекта. И ако има везе између све три главне Функције нашега духа, опет су оне самосталне, те тако би се и васпитање могло поделити на интелектуално, емоционално и волиционално (практично); о првом говори Дидактика, а о другом и трећем говоре Ходегетика и васпитна дисциплина. С етичкога гледишта важније је непосредно васпитање, јер нас оно води ка характерности најкраћим и најбржим путем, т. ј. путем самога рада, који произлази из јаких осећања и одлучне воље. — Ово се васпитање често занемарује у школама за опште образовање, јер се мисли, да то спада у дужност породице, друштва и цркве; а по правилу требало би, да школски утпцај буде меродаван и пресудан и у развитку осећања и хотења. Ну узрок је томе од чести и тај, што је Ходегетика у Педагогици слабо обрађена, те се она често меша с обичном васпитном дисциплином. б) Характер је непосредни производ воље и осећања, а тек је посредни ресултат знања и мишљења. Од намере до рада има само један корак, а одлука се сматра већ као почетак рада (као инервација средишне моторне сисгеме). Интенсивно осећање утиче одмах на вољу и даје импулсију за рад; а од мисли или идеје до дела има много корака да се учини. Пре ће иомоћи невољнику онај, који следује тренутном осећању сажаљења, *) Овај је чданак уает из Опште Иедагогике од др. В. Бакића, која се сада штампа.

него онај, који се управља по хладном размишљању о потреби и могућности помоћи, и који рачуна и комбинује разне могућне случајеве и т д. Истина, утицај науке и интелигенције на характер врло је важан, али он се касно јавља, и то је далек пут, којим се долази до характерности. Тај пут може бити поуздан само за учене и потпуно образоване људе, а н'е за обичне људе, који за своје васпитање имају ограничено време на расноложењу; па ипак налази се кад-кад и међу ученим људима слабих характера, и обрнуто, међу неученим људима има јаких, моралних характера. Интелектуална снага и морална снага у појединих људи иду обично заједно ; али интелектуалну снагу могу, неки пут, заменити ванредно развијена осећања и воља, дакле емоционална и практична страна нашега духа. До научног уверењ а долази се тешко, за то треба много умнога напрезања, за које нису сви људи способни, док н. пр. иодражавање примерима других људи иде доста лако. Утицај наставе на характер не може се ни опазити тако лако, као утицај непосреднога вођењ а, који се брзо опажа у самом раду; овде, дакле, имамо поузданији знак за оцењивање характера, него тамо. — Најпосле, и од оних људи, који су способнп за више научно образовање, немају сви ирилике и средстава за такво образовање, док међутим сви могу доћи до нижега или вишега ступња характерности, нарочито . путем навикавања. — С тога је непосредно васпитање врло важно; и оно се не може заменити самим интелектуалним васпитањем, нити се може, поред овога, изоставити. 2. Васпитно вођење и његови односи. а) Као што је извесно, да је могућно утицање наставника на постанак и развитак представа и појмова у свести ученика, тако је извесно и то, да васпитач може утицати на развијање осећањ а у васпитаника, и да може водити њихову вољу к моралном раду, по ком се цени вредност човекова у друштву, и према коме се придају човеку за-