Просветни гласник

Наука п

„само последица разумнога предавања"; ако се пак хоће разумно да предаје, „једпно је могућна опште историјска тачка гдедишта" т.ј. тачка гледишта опште-чоиечанска, а не национална, а. уз то треба да се обраћа нарочита пажња на „карактеристике религиозних иогледа, политичких, философских и другпх учења, политичкога, социјалнога и економскога уређења" птд. То је цео програм, по коме се може предавати историја у школи, и ми бисмо моглп честитати омладпни, којој се историја буде предавала по овако јасном и пространом програму. Држим, да би било врло добро, ако би се овога програма држала и омладина, у вишим школама, у којима им се не предаје историја: ових шест тачака и њој би могле послужити као програм, по коме би могла сама радити па своме историјском образовању. И систематском читању историјских еписа врло је тачно показала циљ поменута комисија за организацију систематскога читања. Читаоцу пеће бити жао на мепе, ако испишем и својим примедбама пропратим једно место из њезина извештаја. „Сврха курсу систематскога читања историјских списа треба да је у томе, да се читаоци упозпају : 1) с општим током историјских догађаја, 2) с најважнијим карактерним цртама главиих историјских епоха. Да. се тај циљ достигне. може помоћи, с једне страие, ако се изуче неколико добрнх уџбеника, а, с друге опет стране, ако се прочита низ добро пробраних одломака из литературе и извора, који су кадри осветлити најтипичније црте различних момената историјске прошлости. Већини је читалаца у иитересу да се, упознавајући се с општпм сплетом од догађаја историјских, ограниче на што мањи минимум, и све тежиште при читању треба, да се пренесе на читање историјских списа. „У читању је најбоље ићи за хрополошким редом. Овим се редом не мора ићи само кад се читају одељци о методици и философпји историје. Те је одељке неопходно увести, само је врло незгодно додати их почетку или ма којем од четири курса историјскога програма. Да ли нм се место у почетку историјскога читања, ови се одељци небн могли прећи и изучити колико је то потребио, јер се они могу разуметн и изучити, тек онда, кад је читалац иретходно упознат са историјским чињеницама. Даду ли се последњем курсу, садржина би се овоме морала сужавати, а међутим је баш нотребно том четвртом курсу Ј ) најновијој историји — дати што више времена. Најбољи је излаз из ових тешкоћа — створити из методике историје и 2 ) Ио илапу ове комионје курс читања траје четири године и ирема томе се и расноређује материјад у четири курса. иросветви глдсник 1897 г.

настава 20Г)

из прегледа ФилосоФско-историјоких система, као допуну првима, пети курс историјског читања. Овим бих речима имао, са своје стране, додати, да бих ја свакојако, уз „одломке из литературе и извора", препоручио и читање списа у целини. Који хоће да чита одломке може их наћи само по хрестоматијама, а кад се искључиво оне читају, читање је онда школскога карактера, или треба да има на расположењу целу библиотеку историјских списа, а њу није увек лако имати. У осталом није зар ни потребно опширније доказивати, како има и таквих историјских списа, које је потребно и корисно, ин_тересно и лако прочитати сваком образованом човеку. Имајући на уму, сем тога, да ФилосоФИЈа историје има значаја за опште образовање, а да је методика историје дисциплина неонходно потребна само специјалистама, који по изворима изучавају историјску науку, а не и људима који читају исторпјске списе с намером да сами попуне празнине свога образовања — ја бих радо признао, да је неоиходно читати списе ФилосоФско-историске, а не и оне који се више тичу методике историјске, јер се они, у ствари, могу читати и независно од читања чисто историјскога. Напослетку, и ако признајем да је за изучавање историје природан хронолошки ред, ја онет држим, да тај ред може мимоићи онај, који „појима процес историјскога развића и значење најважнијих му момената" и има већ „основу за груписање материјала", а толико би се могло тражити од свавога младића, који је свршио средњу школу. Желети је да се посао око самообразовања врши што слободиије; сваки се, нема сумње, прихвата да чита опо што га у даном моменту највнше интересује. Нова и најновија историја, неоспорно је, најинтересније су, а нарочито је иотребно упознати се што више у појединостима и темељније с XVIII в. Али бих ја, опет за то, могао доказати свакоме младићу, који би хтео читати само историјске списе о XVIII и XIX веку, да је у интересу целокуиности и потпуности исторпјскога образовања и у интересу разумевања историје Х^Ш и XIX века потребна знати сву историју, иа ма јој раније периоде не биле изучене до подробности, него у најопштијим цртама; вепотребне појединости могу се пропустити, а сву пажњу треба усредсредити само на иојавама, које су најкрупније' и најважније с опште-историјскога гледишта. Остаје нам само да пожелимо, да поштована комисија одреди круг сиетематскога читања, ма да је потребно очекивати, да ће се, с погледом на специјално извођење читања, како га је усвојила комисија у своме програму, чорати овај програм знатно скратити. 27