Просветни гласник

206

НАУЕА И НАСТАВА

Да приступимо сад подробнијем расматрању зпачаја, којп има исторпја за опгате образовање. Не треба доказивати истину, да идеје и знања, које човек добива, кад се упозна с историјом, имају врло велики п важан и теоријски и практички значај. Ову истину треба само објаснити. Историја. је, пре свега, врло нотребна, ако се хоће како треба да појме оне мора.ше и политичке идеје, које, скупа схваћене, треба да помогну човеку створити свој поглед на свет. Другчије човек дени своје идеје, кад и не помишља да има и других идеја, те мисли, да су његове увек постојале т.ј. да имају апсолутни карактер. У самој ствари баш то не стоји, и то треба да се зна и разуме. Који хоће да објасни себи своју мисао и да раширп своје погледе на свет и на сва питања, која су с њима у свези, мора да се упозна са што више разних одговора, који се могу на њих дати, разуме се, не ради тога, да се сви и усвоје као правилни (то је немогућно чак и помислпти), него ради тога, да би се могли једни с другима поредити, једни другима проверити, те да се питање може разгледати с различних гледишта итд. А сем тога, п интересовање туђим унутрашњим, духовним животом мора нривлачити човека да сазна како су се нитања из области мисли и живота разрешавала у ранијим историјским периодама разнпм погледима на свет, па ма он и унапред знао да извесне одговоре никада неће моћи одобрити: баш је то и важно, што остају спорна многа решења проблема философских и научних погледа на свет. Ево, на прнмер, шта читамо све у поменутим нрограмима московске комисије и с чиме нам је немогућно сагласити се. Реч је о изучавању ФилосоФије. „Решење питања: како треба изучаватп философске науке ? — зависи од тога, у каквом се стању налази данас свака од философијских наука. Разгледајући их с овог гледишта, ми видимо: 1-во, да су се логика и исихологија издвојиле и организовале као самосталне науке и за то се могу изучавати у облику, у коме се налазе у данашње доба; 2-го, да науке као што су етика, метафизика и теорија познања престављају собом израз мишљења овога илп онога ФилосоФа, те их за то не треба изучавати другчије него у курсу историје филосоФије". Ова се нримедба. може прнменити не само на анстрактну философију ; то се исто може рећи и о учењима нолитичким и економским. „Нарочито је потребно, — вели један руски економичар у уџбенику намењеном студентима — обраћати пажњу на историјску сукцесивност идеја у друштвеним наукама. Кад механичар или астроном изучавају историју својих наука, они тиме задовољавају само

своју научну радозналост; научник, који темељно и подробно зна законе природне, може и нотцењивати пређашње неуспешне покушаје да се до тих закона дође. Лли није тако у друштвеним наукама: оне ни до данас још нису завршене; у њнма се истина открива човечанству лагано и делимице; ум човечји мора. често пута да иде у њима пипајући и скачући из једне крајности у другу. И за то није никакво чудо, што старе теорије, бачене, по изгледу, у архиву, често пута поново излазе на видик. Та свеза између онога што долази и онога што му је претходило и чипи да је у економској науци врло важна сукцесија идеја, које смењују једна другу за време историјскога развића." Сем бвога, економске (и у опште социјалне, додајем ја) теорије, које се тичу практичких, материјалних потреба човека и човечанскога друштва, имају ту особину, да се налазе у најтешњем додиру с животом. Друштвени живот народни удара неизгладиви печат и на погледе научника. Сувремена политичка економија непосредан је ресултат и веран отисак промена, које су се извршиле, за време од два века, у уређењу економскога живота и у организацији индустријској. У свакој су се већој и важнијој системи или огледале потребе, изазване извршеним променама, или је свака од њих била иротест противу невоља њима изазваних; теорија се показивала или као помоћница, или као противница онога што се у животу било извршило. II та тесна свеза теорије с животом истиче нотребу, да се нрва изучава напоредо с последњом". Ови су погледи у свему тачни и нама остаје само да додамо са своје стране, да ее то исто може рећи и о политици и праву. Идеје ФилосоФСке, етичке и социјалне, као што се по овоме види, треба усвајати историјским путем, т. ј. по реду како једне друге смењују и у њиховој свези са. стварним животом, из којега су и потекле. Догматску веру у апсолутне Формуле, коју је наследио рационализам XVII и XVIII века Нз времена, када је царевала схоластика, — и ако је садржина нових Формула била дијаметрално-противна — ту веру у истину, која као да је једном за свагда усађена у разуму, разрушило је у XIX веку историјско знање, којеје схватило идеју, не као нешто непромењиво, што је ван човекова сазнања и што је у стању открити једино разум својом радњом, него као нешто, што се развија у човекову сазнању и што је, по карактеру своме, релативно. Исторнјско гледиште, појимање развића иди еволуције, учење о релативном карактеру знања — ето то су велике тековине XIX века, које су удариле свој печат на све наше иогледе о свету. Тек је у XIX веку историја иостала