Просветни гласник

ковчежић

213

као пажеве у лов. Обраћала се пажња на све жто је имадо везе с ратом — на рано устајање, на издржљивост према глади и зноју; на добро лешачељо, трчан.е, храброст итд. У опште при физичким веџбањпма, имали су на уму примену њихову у практичном животу. Држава је примада младиће у службу. У тој другој школп проводили су десет година. За тим је настајао период рада. Од кадетађака, ностајали су Официри п чиновниди. — Иосле 25 година службе, чувенији Персијанци ступали су у ред старешина и уирављали су, као саветници цареви, државом. Кроз ту исту строгу школу ирошао је био и* Кир, васиитавајући се заједно с осталим својим вршњацима тако рећи, у једном заводу, где је постојало извеспо јавно мњење, које је било могућно придобити за се само личним особинама, достојпим радом, а ие привилегованим положајем. У тој је средини Кир и иримио оне добре и просте особине, којима је остао верап кроз цео свој живот. Из васпитања основанога на дисциплини и разумној слободи нотекла је и она мудрост. Тим поводом КсеноФОН примећује : „похвала и част за послушне, стид и казна за непослушне, јаки су мотиви. Али п они доводе само до прпнудне иослушности. Добровољној послушности доводи други, краћи пут. Људи се с највећим задовољством покоравају ономе, о којем мисле да најбоље познаје њихове користи'. Историја сведочи, да су Персијанци остали силни све дотле, докле јесемладеж њиховаупростоти васпитала. Али, завојевања су нм донела богаства, а богаства мекуштво и народно је васпитање пошло у назад. Кад је породица уступила место харему, сва су освојења персијска постала лака добит Александра Маћедонскога. Од особитога је пак интереса, живот и развиће цара и завојевача, који је пре две хиљаде година рекао: „труд је царски посао" и о ком је предање сачувало другу дивну изреку — „награду за своје тежње, прави човек находи у самим тим тежњама". То је особито валшо знати дапас, када се тако високо дени и често прецењује умно развиће, оштроумље и када се тако мала пажња обраћа на карактер, и ако он у вези с чашћу и осећањем дужности треба да одређује цену сваком човеку. Развијен ум драгоцен је у рукама карактерних људи, али је у рукама некарактерних — опасно оружје. Осем тога, Јача развијеност умна прп ограниченим спољнпм условима живота, нпје увек срећа ни за ноједина лица ни за државу; док су добре особине карактера спа.соносне свуд, увек и за све. Најносде, ваља поменути и то, да физичко здравље н Физичка развијеност, које често нису у хармонији с тако званом умном развијеношћу увек помажу развиће карактера. Телесна веџбања којих се не туђи ни један сидан народ, развијају н осећање посдушности и храбрости; од користи су дакле и телу и карактеру. Адександар Маћедонски растао је у оштрој атмосФери и у климатском и у етнограФСком погледу- Маћедонија је била на страни противу северних земаља и Арбанаса. Њени становници биди су помешане крви, у којој је можда бидо мадо и иросввтни гласник 1897 г.

грчке. Тамо није бидо разнежених магната с чптавом гомидом слугу, пити особитих богаташа: Грађани су били привикнути борби за опстанак и одликовади се храброшћу и издржљивошћу; једном речју: биди су једеа врста војсковођа и војника. Таквом ратничком народу потребан је био мудар вођ, а Маћедоеци су га имади у цару Филипу. Фидип је био први васиитач свога сина, и у толико важнији што му је учитеља изабрао с највећом опрезношћу. Од највећега поверења код родитеља Адександрових био је Леонида, сродник царице Одимпије, који беше Илирац иди ^рбанас. Од ближих дица треба иоменутп још двојицу који беху грчко-идирског порекла, Дпзимаха и Фнлина. Прве године своје, Александар је провео иод надзороммакедонских госпођа. Детињство му је протекло у простоти и строгости. И то је било од доброг утицаја на будућег цара. Оп се беше навикао да сноси све невоље и наиоре с невероватном трпељивошћу, а то је доцније не једанпут* спасло његову војску у критичким опасностима. Осем надметања у трчању, он се стално веџбао у мачевању и војничким играма. Оружјем је вдадао мајсторски; то доказују његове борбе с лавовима и с безбројним непријатељпма. Између осталога ваља наиоменути још и то, да су између Арбанаса, сродних но крви Адександру, изашди највештији Фехтачи. Скендербег је, на придику, као што се прича, сам својеручио погубио око 3.000 Турака. Александар је волео музику и доспео је до виртуозности у тој вештиии. Али, кад га једном приликом упита отац, да ди га није стид што тако вешто свира, Адександар баци свој инструменат п од тада ноче сматрати музику као вештину, која не одговара његовом високом подожају. Певање је напротив, ув&с неизмерпо водео и док је још био дететом, одушевљавао се слушајући тако зване фригијске песме. Вредно је наиоменути, да је Фидип васпитаче своме сину, можда у намери да одстрани дворски утпцај — бирао из немакедонских и подитички независних, суседних области. Васнитање будућегцара, док је био дететом састојало се у главном у томе, да се отклони свакн штетан утицај на њ и да му се окрепи физнчко и духовно здравље. У њему је постојадо унутарње религиозно осећање. А вероватно је, да су му тада усадиди у срце и остале племенпте традиције индојевропских народа — високо осећање части, поштовање старијих и каваљерско понашање према женскима. У сваком је васпитању потребна једна чврста рука — и дан данас ни једна школа, у којој је управа, колебљива ве може бити добра; док, међу тим, школа којом се добро и чврсто управља и са сд&бијим наставвицима може ностпћп депих успеха. У васпитаљу принчева то се још јасније огдеда. Ту је анархија међу наставницима опаснија него игде на другом месгу. Њом се поткопава свакн ауторитет. А као најприродније последице те анархије јављају се неравномерност и недостатак хармоније у образовању и иравлење уступака рђавим наклоностама младог васпитаника, које се чак и хвале као знаци — генијадности! 28