Просветни гласник

31*

РАДЊА ГЛАВНОГА

ПРОСВЕТНОГ САВЕ^А

2В5

посдова, Јеврем А. Илић, проФесор Богословије и Тодор Петковић, ре#еренат министарства просв. и дркв. послова, да изволе на основу тестамента пок. владике Вићеитија Красојевића, пзрадити нова правила за давање благодејаља из овога Фонда, која би у свему одговарала духу тестамента завештаочевог. V Ирочитан .је реФерат г.г. Божидара Прокића и Јеврема А. Илића, редовних чланова Савета, о избору једног благодејанца Фонда пок. владике Вићентија Красојевића према расписаном стечају од стране Министарства нросвете и цркв. послова. РеФерат г.г. Прокића и Илића гласи: Главном Просветном Савету Прегледавши молбе и документе иријављених кандидата за благодејање из фонда пок. владике Вићентија Ерасојевића, част нам је поднети Савету овај извештај: Пријавило се свега шест кандидата. Двојица од њих: Милисав Маринковнћ, ђак III р. Учит. Школе и Чедомир Маринковић, ђак V р. чачанске гимназије поднели су школске сведодбе из којих се видн, да немају довољан успех, који се правилима тражи за добиваше благодејања из поменутог фонда. За Љубомира Јовчића, ђака III год. В. Школе сазнало се, да такође нема годишњи резултат одена преко 4у 2 . Четврти кандидат Милан Урошевић не школује се у Србији и тиме не одговара захтеву чл. 1. Правила за уживање благодејања из поменутог фонда. Осим тога, он иије поднео ни уверење о сиротном стању. Остају два кандидата, који имају право да добију благодјејање. То су: Владимир Петковић, ђак филос. факултета IV год. и Петар Савић, ђак филос. факултета I год. Обојида су и сиромаигни и одличнн. Петковић има у свнма годинама В. Школе резултат одена нреко 4%, а Савић има резултат оцена на испиту зрелости такође преко 4 1 / 2 . Пошто има само једно место благодејаначко и пошто је Владимир Петковић старији и кроз три месеца довршује школовање, то цредлажемо да се њему да благодејање из фонда, пок. владике Вићентија. Ово предлажемо и зато, да бисмо после три месеца дали могућност рођацина нок. владике да опет могу конкурисатн за добијање овога благодејања. 19 марта, 1897. г. Београд. В. Ирокик Јеврем А. ИлиЈ,. Према овом реФерату Савет је мишљења: да се Владимиру Петковићу, ђаку Велике Школе, може дати благодејање из Фонда пок. владике Вићентија Красојевића и то од 1. јануара ове године. VI Ирочитан је реФерат г. Андре Гавридовића, проФесора, о „Пеимарима" од г. Косте Петровпћа,

које је иисац нонудио за поклањање ученицима средњих школа. РеФерат г. Гавриловића гласи: Главном Просветном Савету На питање Главнога Просветиог Савота: може ли се за поклањање ученицима средњих школа откупити роман из новије српске исторнје Неимари које је понудио Министарству Просвете њихов нисац К. Петровић •— част ми је дати своје мишљење, да се то дело може ради тога препоручити.за откуп, и да би се смело пожелети да оно што више дође до руке оних којима Министарство обично и даје сличне годишње иоклоне. Неимари су историски роман. Наша историја, стара и нова, даје ваљане граће за обрађивање српског историског романа много више, но што се она отуда црпе. Наша је ирошлост испевана, поглавито у народним несмама; али она није довољно изнесена у најдрагоценијем књнжевно-поетском облику, у роману, обрађеном уметнички и са довољно студије. Такав је суд постојао у нас већ одавно; он се и сад може у главном поновити. Стару је нашу историју романтисао иа познатп начин Милован Видаковић. Устало се против недовољног познавања нрошлог живота и неизрађеног уметничког облика у Видаковићевим романима. Протест је био тако јак, да је занлашио готово свз који су доцније могли наићи на ту стазу. Видаковићеве романе већ одавно критикује сваки па и онај — који их није читао. Ако се Видаковићу додаду недовршени радови Јаше Игњатовића („Ђурађ Бранковић") и Владана Ђорђевића („Стеван Душан"); и ако не узмемо у рачун ситније послове који и нису ни у колико историске слике већ само романтична идеалисања — онда је поменуто све што је у облику романа до скора изнето у нас из старије наше историје. Из новпје пак историје до пре неколико месеци Владанова „Кочнна Крајина" бејаше једини већи рад те врсте. Зимус добпсмо од већих радова Јанка Веселиновнћа роман „Хајдук Станко" и К. Петровића „Неимаре". Данас се, и то нема сумње с иравом, више цепи роман из сувременог живота, који је и дигао толику цену роману уопште. То зна рећи свако, па и онај који и не слути колике и какве тешкоће још и данаС стоје на путу обрађивања сриског историског романа. И српско ће друштво давати некада обилате грађе за друштвенн роман, а појединци и данас, уз велико напрезање, кушају ускорити ту будућност. Али и кад то буде, опет ће, из са свим појамних разлога, историска приповетка бити за млађе године нривлачнија лектира. Та врста нриповедака н романа увек ће бити и мање погибаона, са стране моралне, за млађе читаоце него романи сувремено-друштвени, као што се, у том погледу, путопис обично сме цретпоставити приповецп уопште. И из тих разлога држии да ће Неимари, поред свега што је у њима, добро доћи млађим читаоцима о којима и јесте реч. Предмет је у Неимарима узет из догађаја у Србнјн од лета 1813 до јесени 1816 године; ту су рад, недаће и успеси у стварању нове српске државе, зидању општег народног дома, од куда је и роман добио