Просветни гласник

наука ii настава

263

какву улогу има у њему лична радња људска? Го је једно између питања, чије је решење необично важно, ако се хоће живот правилно да појми. Друго је тако исто важно питање: могу ли се поставити какве било сврхе том процесу, у чему треба да су оне и како треба да се држи човек према тим сврхама? Ово је у свези са субјективним стварањем пдеала, а без њега се такође баш не може појмити и разумети живот. Изучивши, на послетку, ток историјскпх догађаја, можемо поставити питање, колико су ови историјски догађаји допринели остварењу оног умног, моралног и друштвеног напредовања, које је и Факат објективиога, нсторијскога посматрања и истраживања и предмет субјективнога, етичкога надања и стварања. Питање о историјском процесу једно је од најважннјих питања филосоФскога и научнога, моралнога и социјалнога погледа на свет; оно нас нарочито гони да обраћамо своју нажњу историји и да. у њој тражимо разрешење ако не свих, а оно врло многих и врло ва.жних загонетака у животу. II то још није све. Стари догматички оптимизам, по којем се све изводи на најбољи начин у овом најлепшем свету, преживео је своје време; њему се враћати данас је већ немогућно. У последњој трећини XIX века имала су највише успеха баш чисто песимистичка учења, та психичка болест нашега времена, изазвана осуством етичких идеала, слабом вером у жпвот и у истину. Против такве је болести иотребан лек, а најбоље је срество да се она сузбије управо баш вера у напредак, вера, коју подржава историјско знање, вера, у којој се може усредсредити све наше схваћање о свету. Идеја о наиретку даје

нам о животу извесну преставу, задовољава наше осећање и поставља нашој вољи узвишеније сврхе. Скептицизам који све наједа, песимизам који нас притискује, слаба воља која нас раслабљује, све то стављају на терет знању, науци, образовању не само људи, који уздишу за, старим, добрим временима, када је вера била чврста, одношај према стварности — поштован, а воља несвесна, него су и многи чланови омладине готови тврдити, да наука суши ум, исцрпљује осећање, слаби вољу. Као лек противу ових доиста опасних болести духовних може послужити само такво иепесимистичко схваћање о свету, које није оптимистичко, него — како се данас изражавају — мелиористичко; оно би покретало и занимало сву духовну страну људске природе и помагало би јој да оствари свој највиши задатак, како су га разумели, достигавши у свом историјском развићу највипш ступањ, религија, етика, поезија, ФилосоФија и наука. Историја, као наука, може нам открити све недостатке и жалоспе стране стварнога живота; она нам, сем тога, сведочи да се живот усавршава и побољшава и иоказује на који се то начин врши и у ком иравцу. Младићском идеализму треба хране, и њу му ваља дати. За то је најбоља идеја о наиретку схваћање о свету на тој идеји засновано и изведено, потврде које јој даје историја, као што је, с друге стране, објективно схваћену, потврђује и — сувремена, еволуциона јестаственица. Ну, да би се могла разуметн идеја о напретку у свој својој велпчанствености п благотворности, разумети њезина истинитост и нраведност, потребно је знање, а нре свега знање, које се често занемарује, знање историјско.