Просветни гласник

262

НАУКА

И НАСТАВА

своме практичном значају. Који хоће да служи иароду, треба да га изучава. Да би га пак изучио није довољно што ће га неносредно посматрати; много вреди и метод, вреди гледиште, а и једно и друго може стећн једино онај који развија у себи историјски смисао и прибере масу знања о реалним одношајима не само стварности која га окружује. Само научан поглед на народ може спречити да се, под утицајем какве било, ма и најморалније и најирогресивније идеје, не заборави нешто што је од пресудне важности: народ је скупина живих личности, које умеју да мисле и могу у мишљењу да погреше, које осећају и могу да осете страдања, које желе срећу себи и својима и траже да им се помогне достићи ту срећу. Који хоће с етичког г^ледишта да разматра и да ради за тжав народ, а не за народ, створен нашим уображењем ради задовољења потребе да верујемо у што било — тај се мора интересовати унутрашњим светом сваке поједине личности, сажаљевати њихова страдања, денити и поштовати њихова човечанска права. Потребно је, дакле, проницати у тај унутрашњи мир, не поносити се својим образовањем и мислити да је у њему само мрак и заблуда, али и не уображавати, да је у њему само истина и разум. Људи су људи, и у колективном разуму не може битиједино истина само за то, што је он колективан, пошто појединци, који су носиоци тога разума, и на даље остају у тами најнепросвећенијег незнања. II у маси су по некад од утицаја елементарне наглости, осећања која човеком владају кад је у маси и у којој он губи своје ја, своју личност, свој разум и своју вољу, а у том случају не може бити, разуме се, ни речи о непогрешности, а још мање о вишим начелима човечанскога духа. И ако се о народу ствара престава као многоглавом зверу према догађајима у којима он ради као гомила у особитом значењу те речи, историја ће опет то гледиште одбацити и у исто време објаснити узрок, услед којега може народ у неким тренутцима постати звер. Ваља, сем овога, имати на уму, да је народ скуп живих личности, које могу страдати и осећати, и да сва ноколења у народу имају подједнака права да буду срећна и слободна. Волети апстрактни народ, а бити глух према невољама живих људи, који га састављају, значи не видети шуму због дрвећа. Шта бисте рекли о човеку, чија би душа била потресена, на пример, због увреде, која би нанесена била националном самољубљу намерним испадом каквога му драго новинара непријатељске нам државе ? Шта бисте рекли о човеку, који би нарочито жалио, што, рецимо, излази из моде старо одело, те се тиме иде на штету националној физиономији,

али би остајао равнодушан према таквим иародним невољама, као што су глад, и кога не би жалостило ни мало, што је маса живих, по подобију божјем створених људи остављена без духовне хране и потонула у мрак незнања? Ту нема љубави према народу, јер нема љубави према живој човековој личности. Таквом би се човеку могло одговорити речима синајске заповеди: „не стварај себи идола", а могао би се потсетити и на еванђелску заповед: „љуби ближњега свога као себе самога". 0 таквим би се људима могло још рећи: , ови ми се људи приближавају уснама својим и поштују ме устима својим, али им је срце далеко од меве". Кад сам се већ иочео позивати на свете текстове, познате свакоме од нас још од детињства, поменућу још једну знамениту по вредности изреку: „не чинпте другима, што нисте ради да и вама други чине". Нико од нас, разуме се, пе би хтео да гледају на њ не као на жива човека, него као на срество, којим би да се достигне каква било њему непозната и страна сврха, да управљају, без његова знања и пристанка, његовом личношћу, да га жртвују. Ми имамо права жртвовати само себе, али немамо права принуђавати друге да се жртвују или их жртвовати, јер не бисмо допустили или бпсмо се морално бунили, кад би нама стали управљати, ништа нам о томе не казујући или чак и не питајући нас, хоћемо ли ми то, ради сврхе коју не знамо и која нам је страна. Достојанство и права свију људи једнака су, и на тој истини треба да се засиивају морално понашање и одношајн према појединим личностима, и одношаји према народу. У осталом, с гледишта опште човечанскога сва су поколења у народу подједнаке вредности, и са етичкога гледишта се не може говорити, на пример, овако: „принесимо на жртву бар два-три или бар једио поколење, не бисмо ли остварили ову или ону сврху". Тако се не би могло говорити чак ни онда, кад би рачун био тачан и правилан, а то не може никад тврдити који није, цо природи својој Фанатик и деспота : „није човек због суботе, него субота због човека". Да, на народ се може правилно гледати и истински му служити само тако, ако се има јасан поглед на свет и широко образовање; у питањима, која се тичу народнога живота и благостања компетентна је једино наука, која се у наше доба све више и више поставља на историјско гледиште. Историјски поглед на свет, а њему ја приписујем тако велико значење, мора бити философски, и због тога препоручујем као врло важну ствар уиознавање са философијом историје. Шта је то историјски процес- у својој објективној суштини н