Просветни гласник

НАУКА И

НАСТАВА

261

јашњавањем једино ногодаба материјаднога опстанка п живота нижих класа друштвених, него се стара сазнати, како је народ схватао и оцењикао свој подожај, чему је тежио у доба, кад му је ваљало у јачој мери напрезати своју снагу, како су утицале на њега културне и политичке иромене, у каком су одношају према њему били интелигенција, влада и они редови друштвени, у чнјим је рукама била власт да њиме управљају итд. II за то се само у историји, која све ово објашњава, народ показује као реална величина, а не као некаква апстракција реалнога народа, који се посматра с извеснога гледишта. У жнвоту народном имају, пема сумње, врло велику, управо првога реда улогу начин, како се добивају срества за опстанак, и погодбе, од којих зависи то добивање, откуда и потиче она особита вредност економске тачке гледишта при изучавању тога живота. Али, опет за то, само историја, поред живога посматрања стварности и њезина изражавања у литератури, може показати, како се народ држи према религиозним, политичким, социјалним и националним иитањима својега времена, у којима он гледа не само обележја и нотстицаје при решавању економских питања, него и самосталне животне интересе, јер човек не живи једино о хлебу. Еад се гледа на ствар једнострано, може се човеку учинити, да је једино економски интерес извор свих знатнијих народних покрета. Ну, народ се састоји из појединих лица, која пмају, оснм материјалних, и духовне потребе. Вреди се, на пример, упознати само с историјом религиозних покрета, па да се човек одмах увери, какву силу имају у народним масама веровања, која задовољавају њихове тежње за правдом и како су мила народу његова убеђења и слобода његове савести; у тим се покретима, сем тога, види, како сектански мистицизам и Фанатизам воде читавом низу сурових и неодмерених поступака, јер нису озарени светлошћу знања, не одликују се јасношћу мисли и ширином погледа, а све то може бити тгроизвод само праве просвете. Народу служити значи проевећивати га и истраживати ногодбе, без којих се он не може просвећнвати. Сваки, дакле, који себи поставља то у задатак, треба, нре свега, да просвети сама себе, да изучи народ не само какав је он данас према погодбама у којима живи, него да га изучи н с гледишта историјскога и у његовим одношајима према разним странама културнога и социјалнога живота. Нарочито је потребно имати то на уму у наше време, кад и сам живот истиче у ирви ред социјална питања, која се тичу народнога живота и опстанка. Колико је несугласица (да не говоримо о извртањима с нданом изведеним) потекдо из неправнлног

теориЈскога одношаја према народу, народности, народништву. из иозивања на народ, његове жеље, иотребе, интересе, тежње и права ? А ти су неспоразуми могућни у свима случајевима, кад су мишљењу градиво речи, а не појмови, и кад се појмови узимају као саме ствари, из којих су они апстраховани. На народ се позивају свуда и реакционари и консерватори, и либеради, и радикали, револуционари; они не само што на разне начине схваћају народно добро — а то зависи од раздика у њиховим социјалпим идеадима и жељама — него и не подразумевају, кад изговоре реч народ, једно п исто с. чисто објективнога гледишта. Народ треба разматрати етички и научно, а научно га проучавати значи проучавати га историјски — погледи о народу треба да се оддикују ширином, а мишљење — јасношћу. Народ није нешто апстрактно, некакво надчовечанско биће, разматралп га ми с гдедишта, на нример, Русовљева, који је, у својој радикалној нолитичкој метаФизици, народ идеализовао, не би ли створио од њега некакво свемогуће, непогрешно божанство, или гледалн на њ с гледишта у културном погледу увек реакционарнога, националнога мистицизма, према којем је народ носилац некаквих виших истина, иред којима мора, да ћути поносита наука и да се клања кичељива са својега знања интедигенција. Реадни народ није онакав, како га схваћају подитичкп метаФизичари и национадни мистичари, па ма какве да су сврхе њиховнм тежњама — прогресивне или регресивне. Историја руши својим научним реализмом и ту метаФизику и тај мистицизам. Народ, на који су мислиди применити Русовљеву идеју о суверенству народном, у ствари се показао да није онакав, како га замишљао Русо: није он био скуи некаквих апстрактних грађана, у коме се овдапоћује сам разум. А чим су опазиди да стварни народ није баш такав, какав би требадо да је, мислили су наморати га да буде добар, пун врлина и непогрешив. Па и онај народ, о коме говори национални мистицизам, не одговара нравом народу, а међу тим су многи, верујућн да је у народу сва правда, готови стати на пут солидном му развијању, које се не може ни замислити без промена у његову животу, готови су стављати препреке свима покушајима да се у народну масу унесу неопходна знања, којима она треба да се учи од интедигентних класа друштвених. Какав је народ у ствари, једино се може расветлити с научно-историјског гледишта и на тај се начин сачувати теоријских заблуда, која ће увек остати, па ма биле потпуно искрене по своме ностанку и благородне по својим мотивима, заблуде ума, а оне су, разуме се, на крају крајева некорисне и по