Просветни гласник

260

НАУКА И НАСТАВА

створили били мислиоци, научници и друштвени радници западно-европских народа. Маса идеја, које круже по нашем друштву, западнога су порекда, али свака идеја може бити само онда како треба схваћена и оцењена са гдедишта своје применљивости, кад се знају прилике, које су јој и даде живота, и ресултати, које је она у том жнвоту створила, т. ј. кад се зна, какав је значај имала, као историјски производ и историјски Фактор, поред својега унутрашњега садржаја и своје вредности. Па иослетку, потребно је обратити иажњу и на то, да се и своје познаје и боље разумева, кад се успореди с туђим, кад се, без унапред створених мишљења и само из жеље да се сазна објективна истина, опажа све што је добро и рђаво у Фактима из живота било националнога било иолитичкога. Мени је по мало и непријатно говорити и о тако познатим и често понављаним стварима, али шта да радим, кад сам често пута у приликама да слушам, како се овоме са свим супротни ногледи износе и заступају с најдубљим уверењем и, како изгледа, без и најмање сумње у исправност њихову. Оваки се погледи могу износити јединоутом случају ако се не зна, шта је управо историја европскога запада, и ако је човек тесногруд према свему што је туђе, па ма та тесногрудост истицала из врло иемиле националне искључивости или из свакоме драге тежње познати пре свега, свој народ. Додирнућу на овоме месту још једну страну питања о историјском образовању, јер о њој нисам раније ништа говорио. Онај круг лица, на која ја у овој прилици мислим, интересује се изучавањем народвога живота и тежи служити народним интересима. Та је црта врло симпатична и заслужује велику пажњу. Ја објашњавам њоме ону особиту пажњу, која се посвећује упознавању са народним животом и његовим обичајима и политичком економијом. Поставља се и решава се, и једно и друго на различне начине питање о одношају тако зване интелигенције према народу. То је питање морално и социјално, а у колико је социјално, у толико је и питање историјско. Да се интересовање за народ и жеља бити му од користи заснивају, ие на том практичном умовању, да је иарод, као што се говорило у ранија времена, најнеопходнија потпора држави и најкориснији ред грађански, него на алтруистичком осећању, на тежњи к правди и на свесном појимању дужности, — то не треба ни доказивати и у томејебаш и морална страна овога питања. Али је то мало. Није још довољно интересовати се и желети приносити корист у име љубави према ближњем, у име правде и дужности, него је уз то потребно решити и практичну страну

питања и схватити пре свега, шта Је то народ, како се развпја народни живот, какву улогу има интелигенција у народном животу. За све се то хоће знање чињеница, а где ће се оне наћи, ако не у историји? Није ли зар бивало случајева, да су се негнрале наука и образовање због тога, што не доносе народу непосредне користи, да се о интелигенцији говорило као сувишном и некорисном терету који народ има да вуче ? Ако наука и образовање не доносе непосредне користи, потребно је, не негирати их него се старати о стварању погодаба, у којима ће они ту корист моћи донети. Најпречи је задатак у овом послу да се чланови интелигенције, усавршивши се помоћу науке и образовања, оспособе да могу постати корисни и вешти радници, који би могли рећи да, са своје стране, раде посао, који ће на крај крајева донети користи народу. Не испуњује ли интелигенција своје обавезе према народу, не треба, је одмах негирати, него се постарати о томе, да их она испуњује и да уме схватити, од куда треба почети и којим начинима радити на стварању народнога добра и благостања. И старија је, између осталога, историја људскога делања и у њој је у обиљу примера за то како и шта треба, а шта не треба радити у интересу народнога благостања. У њој се може наћи у облику: упута о томе, у чем је управо то благостање и како се до њега долази; појединих одговора на шггање, може ли се народпо благостање достићи без светлости знања и делања људи, том светлошћу озарених. Потребно је, даље, познавати тај народ, какву реалну историјску снагу представља он са својим добрим и рђавим странама, познавати га без улепшавања, у светлости у којој га приказује историјска наука. Историја се у XIX веку јако демократизовала: почела се интересовати народом, његовим потребама и тежњама, његовим ретким, али увек знаменитим појавама у епохама великих историјских покрета, утицајем који су имале на њега промене, извршене у културном животу горњих друштвених слојева и у области политичкој. Проучи ли се народ, какав се јавља у целокупном своме историјском животу, могу се избећи једностраности, којима се човек мора нодавати, кад изучава коју било страну народнога живота, издвојену из целине културно-историјскога живота свега народа. Друго је народ но схватању Фолклористе, јер он у њему гледа само песника, који пева песме, нрича бајке, загонета, извршује разне обреде итд. а сасвим је друго по схватању економичара, који гледа, како народ ради и у колико се користи оним што привреди. Историја се не интересује сувише подробностима Фолклористичким, нити се бави раз-