Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

259

смисду органски, а старо је, међу тим, схватање бидо рационалистичко, догматско и механичко. Тај је појам створен, кад се применило на друштво историјско гледиште. Друштвене промене нису производ људскога ћеФа, и ако се не изводе без учешћа људског рада: тим променама владају закони узрочности и еволудије; и њих мора, пре свега, знати и поимати сваки који жели да му рад има циља. Поједнним је наукама сврха открпти ове законе, али неносредан, ма и не тако лако вндљив утицај њихов видимо само у псторији, која је, услед тога, једина у стању научити нас, да правилно појимамо, како се врши историјски процес. Упознајући се с прошлошћу човечанства помоћу науке, која је поставила себи задатак, да „истражујућп, поима" (Тогзећеп(1 ш ћецгеИеп), ми васпитавамо у себи способност да схваћамо смисао историјским појавама, а у исто доба да разумемо смисао и појавама у животу, јер су историја и живот једно исто. Сувременост се боље разуме и на њу се лакше утиче, кад се методе нсторијске науке пренесу и иримене и у публнцистичком раду, којим се хоће да користи друштву. Ко се навикао судити о животу у опште на основу историјских примера, као што се то у науци ради, тога ће та навика упућивати, да и о савремености тако суди, а од правца наших суђења о њој зависи и начин нашега рада. Поставити правилно дијагпозу и према њој прописати лечење,. то је оно што је важно. Којп хоће да ради друштву на корист не сме да буде као гатар који Фантастичкн замишља узроке болести и шарлатанским их средствима лечп : њему је потребно да зна и разумева узроке друштвених недуга и начине, како му се ваља са њима борити, још боље, него ли лекару, јер је његов носао и сложенији и тежи. Мало је, нема сумње, радника, који се, радећи друштву па корист, руководе овим или оним циљевима, него сваки од нас несвесно — и то се мозке разуметн кад се историја изучава с Философскога гледишта — свим својим понашањем, ма у најмањој мери, утиче на друштво. Који хоће свој живот свесно да оцењује не може да се не запита, какву он улогу има у историји, и за то му, нема сумњс, треба да зна, шта је историја, како се она изводи, какав зиачај у њезину развићу имају поступци обичних смртних. Лекар треба да познаје човека кога лочи, педагог — дете које васпитава, грађанин — друштвену средину у којој живн и ради, и то не по томе, каква му се она види према личним посматрањима и у данн моменат, него треба дајој позна, према иодацима научним, историјске силе, које су иочеле уирављати њеним развитком од давних вре-

мена. Образован се човек разлнкује од необразована, и културна нација од некултурних тиме, што они знају нрошлост своје отаџбине; што је та прошлост ближа, они је морају знати све боље, јер од тога знања завнси и појнмање средине у којој се налазе, а оно помаже да. се избегну раније погрешке; историја нас учн да откривамо те погрешке и упућује нас да нађемо подесна срества, помоћу којих ћемо достићи ностављене циљеве. Памћење је у нашега друштва, на жалост, у опште слабо; оно слабо мари да зна своју прошлост; најрадије још чита о њој анегдоте. Ми имамо, у осталом, и мало књига, које би могле задовољити ту сврху; узроци су томе различпи, али их ми нећемо на овом месту оцењивати. Према томе, како се предаје историја у средњим школама и у университету, времена нама најближа најмање се изучавају: то се оставља да се накнади самообразовањем, и ту је ето узрок, што књиге о тим временима и о нашој прошлости, и ако их има, привлаче много мање пажњу, него ли што то заслужују, и мање, него што је привлаче чланци о сувременим одношајима. Изгледа ми, да се у нас не интересују колико би то требало ни историјом евронскога запада. Томе је, може бити, у неколико, и то само у неколико, узрок тврђење, као да. је занад за нас туђ и далек, па што онда да се изучава његова историја, кад је пре свега потребно знати своју рођену. Тако говоре понекад људи одушевљени национализмом или, на против, људи, који се нису кадри њиме одушевити, али желе образовањем сгећи знања, која се могу непосредно примепити. Ну, узме ли се на ум, па првом месту, утицај, који занад вршн већ два века на наш руски живот, очевидно је, да га се ми не смемо са свим туђити, а, на другом месту, с гледишта историјскога искуства, знање западно-европске исгорије нарочито је важно и ради тога, што подаци нз историје других цивилизованих народа могу нам, у многим одношајима, послужити као лекције и иредохране, у толико још више, што ми преживљујемо, у неколико, исте епохе у развићу, какве је запад преживео раније. Нарочито је важна даље и та околност, што су се у западно-европској, или, тачније да кажемо, у европској цивилизацији пајпотпуније и најбоље показала начела онога културнога и социјалнога нанретка, за који се може рећида је опште-историјски. Мора се, нема сумње, признати, да су оно што је главно и битно у области свих идеја и наука, са којима се треба упознаватн историјским путем (а такве су: ФилосоФија> етика, политичке и економске теорије, јер се оне могу добро разумети само тако, ако се знају узроци, услед којпх су никле, и последице њихове примене) 34*