Просветни гласник

ОЦЕНЕ И

ПРИКАЗИ

269

и иас смртне љути а већ наше пуристе доводи ваљда и у јарост. Садржина често одговара спољном облику; радови су или без икакве вредности нли без потребне занимљивости. Пре свега, поезија је у овим дедима само стихована проза, лоша комбинација речи, без песничке лепоте, досадна и сухопарна. То се брани недостатком лепих дечјих песама п непосвећеношћу деце у тајне праве поезије. Прво донекле демантује Змај, друго је заблуда, јер се лепоте песничких нроизвода најпре сазнају осећањем па онда размишљањем. Треба исцрпсти све Змајеве дечје иесме, за тим лепше од Љубипих и по неку Владину, Шапчаншову и др. песника. Воље је мало по количнии а нрвог квалитета, јер се лошим песмама квари укус дечји. Праве песме једино и ](редо; везап слог сам по себи сметња је правплном нсказивању мпслн. Оно што поезију још држи то је уметничка обрада песничких идеја — склад идеје н Форме, као што би стари естетичари казали. На жалост, писци дечјпх књига кад-кад нп сами не разликују праву поезију од обичног стихотворства, чему је узрок нешто у слабом лптерарпом образовању а нешго у природном недостатку јачнх осећања. за лепоту песничку. С приповеткама у нашој дечјој књижевности стоји још горе. У страним књижевностима нашло би се добрих ствари, али то ваља пе само наћи и одабрати већ и превести и добро посрбити. Међутим, ту се јако грешило чак и у делима намењеним за школске гимназиске књиге (прерада књиге Пјера Лалоа п др.). За тим ваља одмерити таке прераде према умној развијености наше деце и општој атмосФери наше књижевности, јер што је Јза Француску или немачку децу лако и разумљиво за нашу може бити и тешко и нејасно. Разуме се да у томе, у извесним стварима, моаге бити и обрнуто. Главна је мана дечјих прнча сувишна ревност наших педагога и моралиста да свуд набацају мпого поуке, да сваки делић дечјег мозга ставе у акцију ради одржања певпности и беспорочности. У њима ' је педантни наставник истискао уметника приповедача, а празно моралнсање заузело скоро целу садржину, што је и за одрасла читаоца досадно а за децу и сувише заморно. За тако званичном садржином иде и тон причања: јасио се види да то приднкује строги васпитач, у место да прпча мили родитељ. Доиста, ја сам нашао једва 3—4 приче у којима је и стил и садржина слична ономе тихом, иријатном приповедању што су га у дугим зимским ноћима родитељи казивали деци својој. Какве дражи могу имати приче о изгорелој девојчици, о ћоравом Илији, о осакаћеном детету, отрованом Гаји, о избијеном Марку итн. Извесно, |не ваља се вешати о кола, игратн се жишкама, бити лаком на јело и т.п., али зар се те поуке из књиге уче? И зар се доиста озбиљно верује да ће бујну дечЈу крв, надражљиве нерве, разиграле мишиће зауставити прича из читанака ? За што жртвовати лене уметничке ириче које утичу на осећања овнм излишним иоукама, које не могу задовољити ни осећање нн ум? Има на жалост педагога који мисле да ће омладина пропастн ако се у 5 штампаних табака не помене бар 30 нута име Вожје, ако се десетак нута не узвикне деци да чувају ноге, руке, очи, зубе и

др. органе, ако им се не саветује да л.убе своје родитељо (као да се н то из књиге учи!), да братски живе са својим друговима — ако их књига не уиути у ономе чему жтот треба да их научи. И остали материјал много пута придоносн да деца с негодовањем бацају књиге из руку. Ту се штампано казује оно што деца много боље виде својим очима, или се описују ствари које је тешко замислити по таком опису, или се исказују изреке које премашају дечје схватање. Све се своди на главни смер: много науке. Треба децу научити у у основној школи многим стварима, да би после школе заборавили чак и да, читају. Програми иаше основне школе — а по њима се и дечЈе књпге удешавају — траже од деце да у годинама најбољим за физпчко развиће и веселе игре постану мали енциклоиедисти: да знају Физику, хемију, геометрију, нољску привреду (нз књиге !) итд. Дете од 12 година учи ппр. о телеграФу, о хемискнм једињењима, о елипсама, о Доментијану, о Рељковићу птп. И док научи то што ће одмах но свршетку школе заборавити, оно остане без јаке сиреме у читању и понесе из школе мржњу иа умни рад, који му је за 4—б год. осиовпог школовања тако рећи наметан силом школске власти. Из ових напомсна лако је погодити наше мпшл>ење о дечјим књигама. Лаке и лене песмице, заиимљиве, живе приче без сувишног моралисања, интересни чланчпћи који нзазивају радозналост дечју и одрзкавају постојану пажњу, иријатне ношалице у сли ци и речи, лаке загонетке н рачунски задаци, просте пословице с добрпм тумачењем н што више лепих слика, то нека буде материјал за дечје књиге. Не треба писати миого но добро, јер и умна храна има вредности не због количине већ због хранљивих матерпја. Нека би дечја књига развнјала све способности у детета: и разумно памћење и уображење и расуђивање а у првом реду ц добра осећања. * После ових општих погледа преглед Зорнце биће кратак. За добру књигу важи што и за добра човека: што су бољи, тим се о њима може мање говорити. А Зорица је збиља једна од најбољих дечјнх књнга. До душе у њој има пзлишннх ствари, алирђавих мало. Могла једаизостане нричица „0 иостанку свиле ", јер је без вредности а н без занимљивости. Чланчић „Како смо богати " сухоиарно је и досадно моралисање, које потиче из погрешне поставке да је боље бити сиромах но богат. Пзвесно ова јадна утеха за сиротињу може каткад и обманути лаковерну децу; само, онда треба изнетн идилску слику сиротињске среће или лепу нричу која вешто црта несрећан живот какве богате нородице. Чланчнћ „ Како је иостала чела " саблажњив је чак и за атеисте. Пз истих разлога строжи критичар би одбацио инричу „Бог је најбољи домаКин " али се мени допада једно са основне мисли а друго са своје занимљивости. Чланчнћ „ Глуии дебељко" ннје ни сам много паметан, јер је демократско уверење — коме нека је свака част — изнесено у непогодном облпку. У нричи „ Аустријски сељак н Францускн генорал" од аустријског сељака ваљало је на-