Просветни гласник

270

ОЦЕПЕ И ПРИКАЗИ

чинити српског а од Франдуског генерала каксог пашу турског, јер таке измишљене ириче сви народи удешавају засвоју народност. Иричица о ,П ожару нема ни вредности ни интересантности можда ' не тодико због иредмета. колико због обраде. 0 „Месечарки" треба избацитипри другомиздању ; ове појаве нису деци јасне и могу само повећати њихове иразноверице и обманљива вероваља. У иричи Д љутини " требало би јасније истаћи за што је отац заповедно симу да скаче у море, ииаче то деца неће моћи добро разумети. Не би било рђаво даје уз то бида и слика. Прича и Три лопова "-, која је, ако се не варам, Толстојева, вређа осећање иравичности у деце, ношто лопови нису кажњени за своје неваљалство. Међу тим чак ни модерна драма ие сме да обиђе задовољавање моралног осећања — тамо кривице бивају кажњене и ако се у животу чак и награђују. Ношалица , Слеии и глуви" бесмислена је и вулгарна, требало би је избацити при другом издању. Прича „0 најтапој марами" моглаби се заменити леишом причом о сујетном краљу и невидљивим аљинама, јер се тамо иста мисао боље исказује. Басна „0 гаврану и гавранчиЛима и нема добру примену и могла би изостати кад се зна да има много ленших и бољих басана. Узгред буди речено, та је врста поезнје у Зорици врло мало заступљена, и ако би је требало неговати. Остали чланци н приче заслужују иохвале. Они су без претензије на строг школски морал, али су с тога бољн, јер су и забавни и корисни за читање. Само уз причу „ Мудражена" треба да дође слика парног млина — сеоски читаоци без тога, тешко ће моћи замислити оџак са кога се не може скппути без конопца. У причи „ Праведни еудија " треба казну батинања заменити којом другом, јер је непробитачно износити деци као узор с.удију којн осуђује на телесну казну. У причи „ Еако је сељак делио гуске" треба у напомени објаснити одношај спахије према сељацима и изоставити завршне речи „а богатог сељака отера", јер је спахијина радња сурова и неправедна, пошто му богати сељак нпје ништа крив, већ му је и поклон донео. Прича „Два трговца ® могла би се заменити добром прерадом приче о Али Кођи трговцу багдадском из III св. зборника хиљаду и једна ноћ. Најзад остају две лепе приче, али незгодне за књигу намењену основној школи. То су „ Мати" и „Лисмо". Прва неће битп јасна деци и ако је иначе веома лепа, друга је и сувише тужна. Љубав се дечја може посведочити а да се не жртвују три невина живота. У животу ће бити доста горких часова, те не треба деци и књигом нагонити сузе на очи. Песме у Зорици нису из пера наших ирвих песника. Ипак су лепе, сем две три. Најслабијаје и ио замисли и но обради » Зло и горе" и ваљало би је избацити. Већина је песама од Ј(овића). Оне показују да писац има песничког дара, да уме да се приближп схватању дечјем а и техника им је доста добра. Местимице се нађе по који незгодан стих, баналан израз а по пегде (као у песми „на мајчином гробу") идеја песме не хармонира са ритмом. Ипак су оне добре за дечју књигу. Једино што бих саветовао песнику то је да избегава имитовање било

пародпој било уметничкој поезији. Сопствена снага највише вреди, а ко има дара не треба да га пренебрегне. Слпке су у Зорицп у главном лепе, ма да би неке могле бити јасније. Језик је добар, у колико сам могао без нарочитог разгледања заиазити. Завршујућп овај приказ желим Зорицн друго поправЉено издање. . За сад нека је и на овоме хкала писцима. ,Т. Прод.

Годигањица Пнколе ЧуииКа, — Издаје његова задужбина. Књнга XVI. У Београду. Штампано у државној штамиарији. Вел- 8° стр. XII и 338. Петнаеста књига Годишњице, коју издаје Чупићева задужбина, својом садржином није могла стати напоредо са доондашњим Годишњицама. Ова, шеснаеста, књига мучно да се може и петнаестом поредитп ! Радови који уђоше у шеснаесту књнгу махом пису били за Годишњицу. Истина, нема нарочитога мерила према коме би се судило : ово може, а ово не у Годишњнцу. Али има један посредан пут, који упућује : шта сме ући у Годишњицу. Већ је шеснаест година како одбор Чупићеве задужбине редовно издаје Годишњицу. Треба само овлаш прегледати садржину ранијих књига, па одмах увндетн како је већ утврђен програм ових ваљаних нздања неумрлога Чупића. Годишњица већ ужива леп глас .у научноме свету има нарочиту намену те се је и морало озбиљно водити рачуна шта се сме у Годишњицу уврститн као „научна и морална дела". Са овом књнгом Годишњица већ иије оно што је до скоро била. Да утврдим горње наводе, не треба ми много. Биће довољно да само прикажем садржину последње књнге. На првоме су месту белешке Милићевића „Из својих усномена". Ове белешке развлаче се још од XIV књиге. Читаоци Годишњице XIV и ХУ већ нису били захвалнп одбору Чупићеве задужбине на овим успоменама. И читаоце ове књиге мучно да ће задовољити ове белешке, које се у првоме реду тичу самога писца и његових пријатеља. Овај чланак требадо је да изостане из Годишњице. Тнме не мислим рећп да ове Успомене немају никакве вредности. Не. Могу се читати, има у њима овде онде п по који приложак из наше новије историје; алп би тек онда све било на своме месту да су ове Успомене угледаде света у пишчеву издаљу намењену пријатељима. Тек после 85 страна Милићевићеве Две године у учитељској служби уступају место Сарајлијину Дивотнику. Читалац се мало мршти што у Годилнњици надази ствари, које су већ на другоме месту објављене, али опет у сласт песму прочита, и не би се срдио на уредника ове књиге, да иза овога не наиђе на 74 стране ситнога слога, што све носи име коментар, и то коментар ове Симине песме. Смем тврдити, да се на прсте могу избројати сви, рачунајући ту и саме чланове одбора Чупићеве задужбине, који су могди до краја овај коментар про-