Просветни гласник

275

36*

ратн културном и духовном животу, науци и философији нашега доба. Ну овим се не каже, да ће се при том држати искључно једнога иравда, и ако је уредник мишљења, да модервој иедагогици као основа може послужити само реално-идеални поглед на свет, који задовољава разум и осећаље, коме је врхунац у сазнању моралнога поретка у свету и божанскога духа што њиме управља, и који води моралном поступку. „Ж. В." даће места слободном исказивању мисли у обиму граница, што су постављене научном расирављању; не теже, да читаоцима намотну одређено мишљење, већ да им даду само грађе за стварање његово према личном суђењу и уверењу. Научна педагогика мора се пре свега бавити о наукама као што су антропологија (психологија), етика и логика; јер јој ове лиферују научну грађу, коју она има да разради по својим принципима. А ове су науке у непрестаном развијању, те их и ваља једнако пратити. Психологија је на физиолошкој основи и с помоћу експерпмента стекла потауно поуздане законе, који су независни од метафизичких хипотеза о бићу душе, и који јасно ноказују развијање дечијега духовног живота, на што се педагогика мора наслањати. Етика нашега времена тежи да такође независно од метафпзике своје законе апстрахује из стварнога моралнога живота; она поставља моралпе законе и примењује их на постуиак појединца и цолпне, те да развијање културнога живота може бити у смислу усавршивања нрема идеалнма истннитога, лепога и доброга. Така етика има посла са оплемењивањем појединца у моралну личност у служби социјалне целине и с тога даје опште упуте за највишу сврху васпитања и н.ено постигнуће. У логици су одређени методи исиитивања, с помоћу којих се може познати свет појава, наћи истина и стећи одређен поглед на свет; ови основни закони логике морају науци о настави, методици дати упуте за избор, уређење и обрађивање наставне грађе. „Меие Ваћпеп" упознаваће читаоце са напретком ових основних наука и њиховим односима према педагогици; на ће и са своје стране доприносити, да се педагогика све више и више развија у науку и вештину, која на поузданом земљишту теорије а уз непрестано испитивање праксом даје упуте, по којима се може вршити васпитање намерно и с планом и што одговара ирироди и култури, те које сгвара таку моралну личност, која може с успехом учествовати у савременом културном раду у смислу усавршивања људства према идеалнма истинитога, леиога и доброга. На послетку с овога гледишта расправљаће се сва школска иитања, организација васпитања и образовања, социјалии н материјални положај наставника итд. Али педагогика нашега доба, као садашњи заврпши камен историскога развитка аедагогикс мора стајати у везп са културним и духовним животом. С тога ће „X. В." и у овом правцу радити, допринос.ећи и са своје стране достојном оцењивању појединих периода и њихових носилаца, а увек се држећи потребне научничке објективности. У другом делу овога увода Ј. Мајер износи, како ће се од сада он посветити уређивању одељака В и С, у којима су вести и прикази. Овде ће се саопштавати сви важни школски догађаји у Немачкој и туђини, те де се даде потпуно верно огледало нашега времена,

а стараће се, да тај преглед не буде сувонарни регистратор догађаја, већ мислени биограф садашњостп. Од вести из друштава п службених наредаба саоиштаваће се само важније а нарочито оне, што имају важности за летописца у будућности. Велика ће се важност нолагати на опширније приказивање знаменитих педагошких дела, уз које иду и систематски уређени прикази осталих појава у педагошкој књижевностп. У свој круг уносе „X. В." и приказ важнијих научних дела, која могу служити за даље наставничко образовање. а) свеска 1. .јануар 1897. Међу расиравама на нрвом је месту „Духовно око" од X. Ф. Валземана у Хамбургу. У овом се чланку паралелно претреса гледање телесним и духовним очима; иоказује се, да се продукти духовнога гледања принцшшјелно слажу са нојавама у пољу вида телеснога ока; па се даље они уиоређују по интенсивности, квалитету и екстенсивности свеглосних момената. Ова стручна расправа наставља се и у другој свесцп и обухвата свега тридесет и две странице. Други је чланак „Мерење уморности код ученика" од д-р Фердинанда Кемзиса у Берлину. Пред чланком је наведено седам разних дела, у којима је расправљано о овом врло важном питању школске хигијене, и на које се сам чланак наслања. — Наша модерна школа стоји на гласу, да на младожи ствара знаке умпе уморености н нретоварености, те да мало рачуна води о елементарним законима хигијенским. А може ли се чпме мерити уморност код ученика ? Субјсктивно је мерило наше осећање уморности, које је врло релативно, јер изрази „уморан," „нешто уморан," „прилично свеж« и „свеж" ретко се тачно слажу са физиолошким сгањем. Питање је сад, да ли има мерила, којим се ступањ уморности може објективно одредити? Сикорски и Лазер покушали су по броју ногрешака у два диктата или рачунска задатка, који су рађени у разна времена, да бројно искажу разлику у ексактности а тиме и у опадању умне (духовне) радне подобности. Сикорски наводи из диктата 33%, а Лазер је из рачунања нашао мањи проценат, тако да он сматра умну замореност за незнатну. Ну ово су просечни бројевн за целе разреде, а друкчије ствар стојн, кад се узму у обзир поједини ученици. У једној берлинској школи, вели иисац, вршени су огледи, који од прилике одговарају оиажајима Лазеровим, који је још, идући нознатим нримером Бургерштајновим, узимао у обзир и квантитет извршенога посла. Погрешке се пењу у максимуму за 13% просечно за цео разред. Али се иоказало, да има и учецика који су у доцније време све бољо радили; а има их и таких, који прилично подједнаки остају, као и таких, чији рад непрестано осцилује, и ових је скоро већина. А мало је лица, код којих рад опада упоредо са временом. Другим путем пошао је Мосо (Мозко), који је испитивао поред умне уморности и телесну, утицај умнога рада на уморност мишића. Мосов сргограф одређује физиолошку радну подобност једне нндивидуе, јер директно обележана механички рад неке мншићне групе до тоталне псцрпености. Писац је описао овај апарат, који је употребљен за време од четири месеца скоро свакога дана за испитивање некога броја ученика разних разреда у једној општинској и једној реалној школи и то у