Просветни гласник

414

Н А У К А И

Н А С Т А В А

нали, кад нас други људи у својим душама неби представљади и унножавали. Натде самоосећање потхрањује се већ тиме, кад чујемо своје име или кад га читамо у листи путника. Већ и деца желе да их други пазе и номињу, она се због тога истичу, то им чини задовољство, кад се други брину за њих, и кад их други поздрављају усмено шш писмено. А зар људи из виших сталежа нису такви као деца ? Зар се не уздиже самоосећање грађапина, кад га познаје или номиње нека екселенција или чак и краљ? Нерикле је од чести због тога имао толику политичку моћ, што је готово све грађане атинске по имену познавао. Ханибал, Валенштајн, Фридрих (Велики), Нанолеон улевали су више храбрости и указивали више почасти својим познавањем и именовањем војника, него и највећом платом. Што је виши и удаљенији неки човек од мене, тим већа почаст за мене, што ме он познаје. Кад се деси, да се двојица не познају у некој прилици, а раније су се упознали, то је врло пепријатно за обе стране. Кад већ то није равнодушно, да ли нас ко познаје или не, онда је још много мање равнодушно то, како нас познаје, како нас оцењује, да ли с осећањем допадања и задовољства па можда и чуђења, или напротив, недопадања и омаловажавања. А шта би било човечије друштво без тога нагона допадања, без полагања важности на мпшљење других о нама! Да л' би могло бити друштва без тога ? Кад би друштво било основано само на користи коју ми имамо од других, онда бисмо у њима гледали само средства за наше смерове. И та би средства била за нас тим кориснија, што би нам вич1е они служили само као оруђе, као робови или као машине, т. ј. што би они као лица имали мање своје воље. А овако, где нам је много стало до мишљења других, они стоје према нама као разумна бића, они су за нас сила због својих мисли. Те духовне силе не може се нико ослободити. У томе лежи нризнање неке једнакости или узајамности односа. Што се мање оснива самоосећање човеково на сопственој снази и положају, тим више је оно обично укорењено у мишљењу других. Самоосећање детета укорењено је са свим у мишљењу родитеља ; њихово задовољство и њихова похвала уздиже га, а њихова покуда смањује га. Сличан је однос ђака према учитељу. Учитељево мишљење је мерило самоосећања за ученике. Лко добар ученик изгуби иризнање свога учитеља, онда изгуби тако реКи самог себе, он не вреди ништа више у својцм очима. Он иомишља на самоубиство : ја нећу више да жи-

вим, хоћу да одузмем себи живот, кад ме моји учитељи и ученици не цене више онако, као што ја сам себе ценим. Новија морална статистика обратила је нажњу на честа самоубиства у оним службама које су зависне, где је самоосећање са свим укорењено у мишљењу других, као код ученика, војника, послужитеља, заробљеника. Сваки човек има своју част и већином се не задовољава тим, што му други признају, него ои хоће, да се изнад других уздигне и покаже као самостално и самосвесно биће. А каквим се средствима при том служимо ? То су нам она средства, којима не треба да се служимо. Требало би да се траже само часна средства и да се част радом стече. Али има хиљаду других путева, којима се брже и лакше долази до жељенога смера. Нас руководе изрази самоосећања, који више нли мање стоје у вези са сујетон (таштином). Ко је сујетан ? Питајмо најнре, ко није сујетан ? У једној расврави о сујети каже се, да Афродита није сујетна. Она зна да је лепа, и кад очарава, то није за њу пријатно изненађење. Она има тако јако самоосећање, да не моаге бити сујетна. Али помислимо на себе, људи не излазе у нотпуној леноти из мора, него расту полако из скамија, ироведу сретно време неопажени. Они расту сами у својим очима, кад осећају да се допадају некоме ; они пазе жудно на сваки знак одобравања и нризнања. Из пасивне сујете постаје активна, која гледа да се у свакој прилици одржи пред очима судије, и да задобије ново одобравање. Али после може опет доћи време, где је свест о сопственим врлинама тако утврђена, да се суд других мање тражи, а одобравање се разуме само по себи. Сујетан човек не верује самоме себи, његово је самоосећање још сувише слабо, непоуздано, те не може да буде без цењења других људи. Он осећа, да му вредност увек зависи од суда других, те је захвалан за свако ново признање, јер се не усуђује да га. с нравом тражи. Тако је, дакле, сујета противна поносу. Поносити човек унапред је уверен о својој правој или уображеној вредностн и о признању оних, који су надлежни да то оцене. Он иде мирно напред, не обзирући се ни десно ни лево и не пазе^и, шта ће људи на то рећи. Сујетан човек неиа тога самоосећања, зато се истиче свачим, што пада у очи, да би га људи видели, и да би му одобравали погледима или речима; он радо чини оно, што ће изазвати тренутно одобравање већег броја људи. То је ваљда најобичнији облик сујете; она не вређа, него признаје нашу надмоћност а своју непоузданост.