Просветни гласник

419

2, „непроменљиве су речи оне које никако не меаају завршетак" (стр. 2. уџб. за I р.), овде: ,непроменљиве су речи оне које никад не мењају обдик, него су увек једнаке" (стр. 3.); 3, „именице су речи које показују имена животиња и.ш ствари" (стр. 28); 4, ,стварне именице су оне које именују лица или ствари које се могу видети или опипати" (стр. 8 учб. за I р.), овде: „стварне именице су оне које показују имена ствари, лица или животиља" (стр. 28), итд. итд. За вештасавене именице дефиниција је потпуно иста у оба учбеника. Исто је тако у обе књиге иста деФиниција реченице, а неједнака заменица подмета и прирока и придева; једнака описних а није и присвојних придева. У овоме су уџбенику са свим отпали градивни придеви, а ово је последица мењања деФиниције придева, јер то је учинило те је г. нисац превидео градивне придеве ... „Придеви су речи које стоје уз именице и показују какво је што, или чије је што, или од чега је што. — Према овоме придеви се деле на оиисне, арисвојне и градивне" (стр. 50 и 51, уџб. за I р.), а овде стоји овако: „придеви су речи које показују каквојенеко лице или ствар, или коме или чему припада неко лице или ствар. •— Нрема овоме придеви се деле на оииснеиирисвојне" (стр. 74). А кад се о нстом појму у разна времена, па још у овако кратком размаку времена, дају две деФиниције, онда је илн прва или друга погрешна или и обе, а погрешне деФиниције не смеју бити. И ја, ма да бих имао ирава а и могао говорити, да ли су ове деФиниције тачно одредиле суштину појмова, да ли су боље деФиниције у овом учбенику или у оном за I разред, ипак то не чиним, јер ми то није задатак. Наиослетку нема никаквих разлога да се утврђени ред (у учб. за I р.) за обрађивање граматичкога градива мења, а овде је и тај ред мењан, што се лако види, нарочито кад се упореди све што сам о томе рекао у првом и овом приказу, или кад се упореде оба ова уџбеника. Концентрични кругови сами по себи отежавају I нреглед градива због поцепаностп и површности, које мора бити због њих самих и њихових захтева, а још више кад се и тај ред, који они траже, мења. Да ме не би ко погрешно разумео, као да сам недоследан, и да у неколико браним сад концентричне кругове, као што, можда, на први мах изгледа, напомињем, да је, како се мени чини, г. иисац и сам осећао ненрактичност њихову, па је, и против воље, подешавао распоред градива и по њима и против њих, само да би било лакше за схватање ученицима. А мени је дужност да то истакнем, па да ми и то послужи као један разлог

више против њих. Један принцип, који сам по себи није добар, боље је да се одбаци и другимбољим замени, него да се крпи, кад се не може честито закриити. Концентричне кругове треба, дакле, сасвим одбацити.

И ова књига треба да послужи наставницима као методичко упуство, а то сведоче нарочито питања за ироиитивање на часу, стр. 38. 72. 73. 74. 84. н 85. па за то све пгго сам односно тога казао за уџбеник г. пишчев за I р. вреди у свему и за овај. С тога о томе овде нећу ни да говорим. Само напомињем да и овде има доста задатака, које треба да раде ученици, а ја налазим да би било погрешно, бар кад би се радили у оноликој мери и на оиај начин. Тако задатке 1. и 2. стр. 3. и 4. не треба ученици да раде писмено, на пр.: наилатити, сложена реч из предлога на и глагола илатити, као што г. пнсац жели. Може се то усмено, јер се троши мање времена. Из истога узрока не треба писмено радити ни 5. и 6. задатак, стр. 6. и 7. Чланак из Читанке: корњача и зец није велики, али је велика досада и умор да деца поделе све речи из њега на слогове, задатак 23. стр. 23. Обележавање дугих и кратких самогласни ка из Шолитве и Моје село, задаци' 25 и 27, такође би био моиотон и досадан посао, а преиун погрешака, кад се остави да то ученици сами раде, а потсећа на задавање деци у основним школима, да једног Дана напишу 10, 20 па и 30 ирописа! Ако и ово треба да се ради, па јвш у онако великом обиму, онда. нека раде помало поједини ученици на школској табли пред наставником, па ће онда, чим се јаве погрешке, исправљаги или остали ученици или наставник. Г. писац у опште готово све задатке тражи да се раде писмено (јер у почетку свакога стоји: наииши), а ја држим да је то погрешно. До душе нисам пробао, куд би то одвело, и ако сам предавао српски језик у II разреду, али, чини ми се, нећу погрешити, кад тврдим да би у томе случају цела школска година била мало, да се сврши само граматика, а сваки зна да осим ње има много других послова, који треба да се ураде, па да се одговори задатку наставе из срискога јесика и у овоме разреду. Зато бих ја препоручио, ко хоће да ради оне задатке, нека их ради у мањем обиму, него што г. писац жели, и нека их ради усмено а не писмено, јер ће мање губити време, мање ће ученици осећати досаде, мање ће бити погрешака, а у колико их буде одмах ће се испраљати, те ће баш ученици тиме само добити.