Просветни гласник

Н А У К А И Н

А С Т А В А

453

циљ у томе предавању, како га је изводио ијели постигао. Даље, има да каже о сметпама, које су му стајале на путу и како их је он отклањао и колико је могао да их отклони. Које је грвшке починио, које су последице настале услед тога, и, најпосле, како би сада поступао при томе истоме предавању. Из овога излагања његова видеће се, колико је предавач сам свестан својих грешака и колико је кадар да их призна. Према овоме видеће се, колико остаје осталима да кажу. Ако предавач сам исцрпно и потпуно изнесе све о своме предавању и себи, онда ће оцениоцима мало шта и остати да кажу. Неки од предавача износе више своје лоше стране или грешке; а добре стране и не помињу из стидљивости или скромности. Оцениоцима онда остаје, да ово допуне. По неки опет, из бојазни да не добију рђаву оцену и држећи да многе њине грешке нису ни опажене, па желећи да их прикрију, износе само добре стране и оно што ии служи за одбрану. Ово је најгори случај. Овде се види пеиоштење, и оно најмање води добру. У оваквим случајевима је најнепријатније и критичарима и самоме наставнику, који руководи овај претрес. А највећи број предавача не изнесе своје мане и добре стране просто с тога, што их нису свесни, што их нису запазили, јер човек у опште најтеже ово опажа на себи. То има да учине други. Као што он лакше опази извесне грешке на другоме, тако их и други лакше опази на њему. И с тога сваки иредавач мора да буде широких груди, те да иоднесе све замерке својих другова, па чак и оне, за које му се чини да су неправичне и неумесне. Иосле иредавачевих напомена дакле долази ред на оцењиваче. То су сви они, који су били на томе иредавању. 1 ) Сваки приправник треба да има нарочиту књижицу за Школски Рад, у коју ће свакога дача записивати: на којим је иредавањима био; ко их је држао; како је поступао; шта се десило за време предавања; које је грешке учинио предавач сам, а ') Неки наставници овога нредмета одређују за свако предавање и нарочитога рефереита. Ја ово никад нисам чинио, па и данас не чиним. Такав ми поступак у многоме личи на онај, што га ми не допуштамо учитељима; да се дуго баве с иоједшим ученицима, а остаде да оставе да чине што хоће. Боље је, да сви пазе и воде рачуна о свакоме предавању, него само ноједини, одређени ре®еренти. Сем тога, на саме ре®еренте тешко се и осдонити. Приправници су сви другови, и почетници у критици, и скдони су, да више оцењују по срцу, по симпатији и антипатији. Има чак и случајева освете, и у таким приликама развијају се у приправника рђаве особине. С тога је боље и не давати врилике за то.

које деца; шта је научио на томе предавању сам, било у садржини, било у методи, и како би онјош боље удесио. Те књижице ученици чувају и носе са собом те да их увек имају, и кад је час предавања, из Школскога Рада и кад је час критике. 1 ) Наставпик Школскога Рада сада даје реч појединим приправницима, да казују своје оцене и замерке. Ово може бити или по реду како приправници седе, по клупама, или по азбучноме реду. Сваки је приправник дужан, да на уљудан начин, као пријатељу, а не као непријатељу, изнесе, не своје тврдо уверење, с поуздањем папске непогрешљивости, него своје скромно мишљење о предавању, предавачу и ономе што, по њихову нахођењу, није било добро и како би могло бити боље. Сваке увреде, исмевања и заједања забрањују се. Критике ваља да остану у успомени, као пријатни часови пријатељскога разговора, а не часови непријатељства и свађе. Свако прецењивање себе а подцењивање другога строго је забрањено. Можда нема веће мане у карактеру, но што је : кад човек жисли о себи да је непогрешљив и да зна све, а други да не зна ништа и да му се за то ваља смејати. Наставник Школскога Рада за то је ту, да руководи ток критике и да сузбија све испаде, уиућујући свакога на прави пут. Каткад се јави код приправника оцењивача лична наклоност према некоме, те се, хотимично или нехотично, не изнесу све мане у предавачеву раду, понашању и карактеру. Каткад се опет јави некако лично нерасположење према некоме и мане се и сувише исцрпу, а врлине се једва и додирну. У оба случаја наставник има ово да допуни. Дешавало се и мени, 2 ) да сам по неко предавање морао ја сам да „критикујем", ајошвише, да браним некога и да износим и његове добре стране. 3 ) Они у „милости" ваља да виде, да нису без мана; ови „изгнани" ваља да виде, да то може бити и „правде ради." Кад се изређају сви који су били на предавању, онда опет добија реч сам предавач, да одговори на поједине замерке, ако што има да одговори. И његови одговори морају бити објективни ') Оне могу бити удешене и тако, да у њих улази и овај рад на претресима, и да у опште буду као збирке свега иедагошкога искуства и обнове или ирегледа теорије, и оне доцније могу бити приправницима не само дена усиомена, но и опомена и упут за даљи рад и напредак. А у пустињској самоћи, каква често чека учитељске принравнике већ после године дана, оне ће им бити и најбољи другови. 2 ) Нарочито у В. Ж. Школи. 3 ) Ово више у Учитељској Школи, код мушкараца. 59*