Просветни гласник

458

Уз пркос овим онасностима превођење као да је нотребно, или барем није само нотребно зло ; од превођења има и користи. Оно је потребно у практици, кад хоћемо не само да разумемо већ и да покажемо да смо разумеди иди да покажемо другима да разумеју. Да би се показао смисао што је у тексту, треба изразе који су у њему заменити другим изразима, што је више могуће синонимнима; тада превод вреди може бити још више но парафраза на истом језику. Превођење је корисно што нас ослобођава од претресања смисла свакој речи; то је скраћени коментар. Превођење је корисно још и зато, што вас принуђава, да се уверите јесте ли разумели ; што вам не да да пређете ни преко једне речи а да на њој барем за тренутак не задржите пажњу, па тиме често показује тешкоће, за које би се човек преварио иди их не би опазио читајући а не преводећи. Како треба нреводити? Превођење је необично тешка вештина, и ја не могу овде изнети целу његову теорију. Ја се морам држати практична питања, која врста превођења пристаје за веџбања, што их ми вршимо у Факултету. Утврђен је обичај у университету, да се дају два превода, од којих се један зове реч по реч, а други Француски или добро Француски. Ја држим, да би боље било да се и један и други замене нечим што би било између оба, али ближе „добро Француском." Превођење реч по реч без сумње је измишљено с тога, да се млади питомци спрече, да не говоре превод што су научили на памет, или барем да се натерају, да знају којој речи текста одговара свака реч у преводу, пошто је било лако штампати и преводе реч по реч, као што је то и учињено. У сваком случају тај поступак има у себи нечега детињског и механичког, што се мени чини да је недостојно зрела човека. Што се тиче доброг Француског превода, као што се вели, то је веџбање од веће користи, али је Француско веџбање, које претпоставља готово тумачење више но што само доприноси да се створи то тумачење. Превођење, које се мени чини да одговара задаћи у нашим студијама, јесте превођење, које се, не одсецајућн Фразе у маде одељке, не изопачавајући ни наш ни стари језик, а с друге стране не жртвујући ништа жељи да се лепо каже, не пофранцузујући или модернизујући мисли и изразе више но што је унраво потребно, држи текста колико је год могуће и даје не само смисао фразе већ, ако може бити, и боју свакога израза и тон свакога деда; једном речју, превод, који пре свега тежи да тачно да мисао, К0 ЈУ држи да је нашао у тексту, и да нроизведе

утисак који се од њега осећа, ма и дошао у опасност да вређа неке наше навике и осећаје. После превода обично се предази на тумачење у правом смислу, на Формално тумачење. Што се овога тиче ја ћу се ограничити, као што сам напред рекао, само на то, да дам нека упуства, неке савете, који ми се чине као нарочито важни. Навешћу их, не старајући се да их доведем у какав ред. Немојте, господо, гледати, да за сваку реч или за сваку Фразу учините напомену. Није никако потребно, да се ваша објашњења подједнако распростиру на цео текст ; због тога незгоднога израза коментар мисли се, да треба да буде тако. Може бити да за целу страну није потребно ни једно објашњење, а један ред одмах за њом тражи врло дуго тумачење. Не треба чинити напомена нити тражити прилике за то. Треба објаснити оно што тражи да буде објашњено, а то су она места, којим је смисао таман или сумњив, било због неког израза, бидо због тога, што се говори о стварима које су мало познате, те о њима ваља обавестити читаоца. Немојте да вам текст посдужи као изговор да покажете знање из граматике, метрике, историје иди ма из чега било, као што се то често дешава, кад човек гледа да рече што год уместо да каже оно што је иотребно. Свако учевно разметање одвратно је ; а још једном је одвратно, кад се чини на штету праве науке, то јест, што се тиче ове ствари о којој је реч : на штету правога разумевања текста. Граматика је, рекди смо и опет понављамо, увек и свуда нераздвојна од тумачења ; али није свуда умесно да се о њој говори. Треба се на њу позвати само онда, кад је доиста потребна њена помоћ, да се расветли какав таман иди споран израз, и онда, кад је реч о граматичким Фактима, за које се не може узети да су познати. Свако непотребно граматичко опажање само ће одвратити пажњу са онога што једино треба да њу одржава, са мисди пишчеве. Још се више чувајте од незгоднога употребљавања етимологије. Етимологија неће бити врдо корисна. Ми имамо посда са текстошша, који су писани на прилично скорашњем језику. Да се одреди значење некој речи у овим текстовима, много је важније пратити развој њених појмова у историском периоду него доводити је у везу са индоевропским кореном, који је толиким вековима одвојен од прве појаве грчке иди римске речи. Старине, историја уметности, грчка и римска историја изучвају се у филодогији, непрестано смо то понављади, да посдуже за објашњење писаца. Али ни једна од ових наука не