Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

459

треба да овлада објашњењем: пп једна не треба да му постане сврхом. Немојте да вам објашњење на то посдужи, да покаже ваш дух, ваш таденат, вашу речитост, па ни ваше лнтерарно осећање. У том тренутку нисте ви гдавна дичност, коју ми хоћемо да упознамо; то су Софокде или Лукреције, Демостен или Цесар. А вп што се мање видите, све ћете боље вршити СВ0 ЈУ дужност. Пустите нека говори ваш текст или, тачније, учнните да он говори. Само се о једном брините, да ираву пишчеву мисао изнесете на видедо и да је поставите ван сваке сумње. Не заборавите да тумачити значи, као што веди и сама реч, начинити се тумачем, то јест драгоманом, посредником, безличним помоћником. Често вам препоручују, врло често, да покажете своје лнчне особине, и то у оном смислу, како они разумеју. У тумачењу барем будите безлични. Не тражите пдеје да их развијате ради њпх самих; уклоните н оне, које вам текст може дошанути, ма како да су занимљиве, сјајне и корисне. Старајте се само о оннма, које је писац изнео. С њима треба да нас упознате, и то само с њима. Тумачење треба да буде граматичко и историско. То су начело уопште данас усвојиди фидолози а и најпозваннји представници других наука, које су у прилици да се користе тумачењем. Шта хоће да каже то начело? Оно хоће да каже, да тумачење треба да се оснива на тачном нознавању језика, на ком је текст издат, и да води рачуна о свима приликама, у којпма је писан. Оно треба да јасним разумевањем и живим осећањем израза као и тачним познавањем ствари, у колико је могуће, читаоца постави у исти мах и у душевни положај у ком је био сам писац онога тренутка, кад је говорио иди нисао, и у положај слушалаца или читалаца, које је он могао имати у виду. Да се добије осећање израза којима се служи писац, да се постигне не само тачно познавање њихове вредности већ и осећање утиска који су они могли произвести, треба пишчев језик знати нотпуно, и граматички и практички. Треба, шта више, изучити како се он нарочито служи њиме, његове навике у говору, његов стил. Овде ће бити прилика, да се примени историско изучавање граматике, које смо поставили као захтев, икоје зна да разликује не само епохе но и у свакој еноси писца, а код једнога нисца његове разне сиисе. Да се стече тачно знање ствари, о којима писац говори, треба до најситнијих појединости познавати старе народе, њихов начин живљења и мигаљења, а носебнце знатн све гато је могуће о самоме писцу, о његовој еиоси, његовој околини, характеру, нрицрооввтни гласпии 1897

ликама у животу. Овде нам се даје прилика, да се користимо знањем које смо стекди изучавањем установа, приватнога живота, уметности, књижевности и наука, за које смо видели, кодико су потребне Фидологу. Да ли треба рећи, кад смо већ код текста, да смо, пошто смо редом изучили све ове науке, снабдевени свим знањем што је нотребпо да се текст разуме ? Никако. Научити неку науку, ма како да је она ограннчена, а наша свакојако ннје, не значи знати и све појединости. Ма како добро да. се зна граматика, старине и књижевна историја, неће се моћи упамтити све особитости у језику свих писаца, сви и најнезнатнији догађаји, на које може неки иисац циљати или који могу да објасне каку мисао, коју он исказује. Опште изучавање филолошких наука моћи ће вам дати нодобности да се брзо нађете, да знате где и како треба о чем да се обавестите, да умете потражити оно што ће вам ствар разбистрити. Многи Факти, било из граматике, било из старина или из које друге науке, што вам могу устребати за објашњење какога места, нису шта више још ии довољно оцењени. Ви ћете их утврдити; и тако ће се тумачење често проширити каким истраживањем о употреби неке речи, о неком догађају иди установи. Наравно не треба да се ограничавамо само на тврђење. Треба да дамо доказе иди разлоге, у недостатку доказа, кад нам се ваља у врдо многим сдучајима задовољити вероватноћом. Ови доказп и разлози биће различни према појединим случајима. Час ће требати да се докаже, да је иисац, кога објашњавамо, пеки израз обично употребљавао у оном смислу како ми узимамо; час да јеон познавао ону околност, за коју ми тврдимо да он на њу циља; час да се њему може приписати погрешка, за коју мисдимо да смо је нашди у његовим речима и то с тога, што је он чинио сличних погрешака. Често ће се морати узети и други писци, да се утврди смисао некој реткој речи што се у њих налази, или да се види како су они разумели неку мисао коју су иозајмили из нашега текста или израз који су имитовали. Свуда се треба позвати или иоказати историске Факте, који потврђују изнето објашњење; ту ће ваљати и да се употребе и наведу извори, сем ако није реч о каким потиуно доказаиим Фактима. Ова потреба да се текстови наводе у многим придикама често вара почетнике, на и не само почетнике. Мисли се да је добро, гато без потребе наводе цитате, гато умножавају упоређења, из којих се пе изводн никако објагањење. Брижљнво се чувајте од ове погрешке. Нека не буде објашњења која нисте у 60