Просветни гласник

603

воду г. Мих. М. Станојевића, учитеља, који је молио да се овај његов нрсвод може употребљавати за ноклањање у ченидима основинх школа о годишњем испиту. РеФерат г. Ј. Миодраговића гласи: Главно(ие Просветноме Савету Прегледао сам књцгу „Изгубљено Дете, ирииоветка за младеж од Хр. Шмида, иревео Мих. М. Станојевић учигељ," коју ми је Главнц Просветни Савет иослао на одену и мишљење, може ли се она унотребити за поклањане ученидима и ученицама основ. школа, и част ми је доднети му овај свој реферат. Садржина придоветке је ово. „Лазар Н. закупник једног малог сеоског добра, изишао је био, једног дана рано у шуму, да сече дрва и тамо остаде готово цео дан." Кад се у вече враћао, зачуо је из шуме неки глас, као да моли за помоћ. Он оде тамо и нађе „ дечка од једно шест до седам година." „Добри дечко" говорио је француски, а „честити Лазар" није разумевао овога језика. Зато „добри дечко" отиочне „поквареним немачким језиком". Сад се споразумедт и Аазар до;шаде, да је „дечку" име Милан и да се изгубио од своје мајке. Ово је било негде на граници Француске и Немачке. Родитељк Миланови су бегунци. Отац му је у служби код некога „одбеглога кнеза", а матп му је у бегству дошла данас с Миланом до гостионице у Јелограду, село до ове шуме. Ту се, иза гостионице, Милан заигра с ; леитиром, иа за њим изиђе и у ливаду, а из ове, на глас кукавице, оде у шуму да је види и ту се изгуби. И „добри Лазар" сада место д& одведе дете тамо, | оној гостионици иза шуме, он га најцре води својој кући у Јошаниду на вечеру. Место да иомисли, како је сада и матерн и детету иа да гледа како ће што пре да их саставп, ои водц „сиротога гладнога и уморногадечка" на вечеру, да би учииио „богоугодно дело!" Код куће Лазар дозна од жене (и ако од шуме до његове куће „није имало више од стотина корачајн"), да је француска војска „још данас у подне" заузела Јелоград. Зато каже Милану, да данас, тј. вечерас, не могу ни ићи у Јелоград, него ће сутра. У јутру рано Лазар устаке и отидне сам у Јелоград и извести се о свему како је било, и дозна, да је Миланова мати побегла из Јелограда даље. Сад се Лазар договори са женом Јованком, да дечка задрже код себе, са својом дедом, и да га чувају као своје. Тако и учине. Милан у брзо заборавља матер и живи на селу сеоским веселим животом. Он се доиада свима. Сви га воле, а сеоски иопа вели му: „Иомоћу француских књига које ја имам, ја ћу те иастављати у свему што је корисно за тебе". И то је чинио. Милана и деда воле. Он их учи егзекциру и заетавник им је. Али им застава беше подерана, те је „с&м Милан чешће говорио: „Шго је застава лодеранија, тим је славе иунија."" Овај се јунак и смрти не боји. Један пут га задита Јованка „брижно:" — Ама да не мислиш ти озбиљно какав војник бити? — А, па зашто не ?! одговори он. — Али у рату може човек врло лако и живот свој изгубити ? Рече она.

— То знам и ја, одговори Милан, „Али ја сам читао већ толико иута у мојим књигама и верујем потнуно: да нема ништа леише и славније него умрети за своју отаџбину." (Стр. 25.). И ово вели „дечко", „од шест до седам година", и он то „зна", у то „потпуно верује", и он је то „толико нута" читао у својим књигама!" Сад се јавља Милан као добротвор. Најпре допадају невоље његови нови родитељи. Лазар и Јованка немају да плате „кирију за ииање." Газда хоће да их истера. И, кад се Лазар с тужиим срцем враћао од „господара" из Јелограда, Јованка изиђе пред њега радосна, смешећи се, и иокаже му „20 нових жутих дуката". Међу тим њима је недостојало само „50 динара." Лазар се и смеје и чуди: од куда јој је? И знате ли, од куда јој је? Нашла је у дугми&има Миланова кааута! У свакоме дугмету био је по један дукат... Они сад исплаћују газди, остају на имању и још им иретиче новаца. Они се радују, што им је Бог послао ово дете, да им се нађе у невољи. Сад војска француска заузима село Јошаницу и настањује се у њему. Милан се разговара с њима; помаже свима; служи као тумач; мири завађене; спријатељује непријатеље и постаје просто најважнија личност у селу. Али он постаје добротвором тек досле једне жестоке битке између Француза и Немаца. Један човек долази у село и прича о страхоти битке и како је у путу видео једног ратеног официра Француског. И нико не смеде да иде и да га из кише куршума извади и донесе. Милан оде и нађе га. Он му најпре донесе воде, те се рањеник окрепи, па га онда полако одведе у воденицу и ту замоли воденичара да га прими, а он оде и доведе видара. „Помисао, да му је један тако племенит посао испао за руком којим је спасао живот једноме човеку, испуњавала је његово срце блаженством. 4 ' (Стр. 40.) Тај официр био је поручик Рајко, Милан и с њим другује и иријатељује. Али на скоро долази опет француска војска. Рајка, одводе у болиицу, а командант војске француске од срца захвали сељанима села Јошанице а највише Лазару и Јозанки за учињено доброчинство. Сад настаје „једна ираведна оптужба." Лазара окриве, да је иокрао неки новац. То је било овако. Он је калемио у једнога сељака и алат спуштао на зид, а ту је тај сељак био сакрио паре. Иосле неколцко дана он види, да му их нема и досумња на Лазара, који је у злату исплатио ону кирију. И то је „ ираведна оптужба!" Тај сељак тужи Лазара спахији у Јелограду, који је био н судија, и овај узе Лазара и Његову жепу на одговор. Залуд су се они правдали и казивали од куда цм је био новац. Сав свет вероваше, да су они лоаови. Али, једне недеље Лазар и Јованка оду у цркву и молили се Богу иајсрдачиије. Кад се врате кући, они затеку пред кућом „једна дивна каруца" са четири коња. То је била мајка Миланова са госпођом спахиницом из Јелограда. Настаје сцена, коју свак може замисдити, кад ко ког^ свога изгубљенога нађе. Али овде више некако говори памег него срце. А знате ли, одкуда оне овде и како су дознале за Милана? И спахиница и Миланова мајка живеле су чак у Пригу. (Баш је ово милостива мати, која је

78*