Просветни гласник

604

РАДЊА ГДАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

изгубила јединче своје иегде наРајни, ла иобегла од француске војске чак у Праг!) Управник имања из Јелограда извештавао их је често о свему, иа и о Лазару, обеђенол за крађу и о његовој одбрани с нађеним дукатима у дугмићима једнога изгубљенога детета. То госпођа сиахиница помене у неком друштву, а неко из тога друштва исирича мајци Милановој, и њој је било јасно, да је то њен Милан. Зато се крену отуда, дођу у Јелоград а отуда у Јошаницу. Миланз узму и врате се у Јелоград, а после некога времена утврди се л мир, дође и отац Миланов и сви се врате у отаџбину. Онај исти Рајко, којега је Милан избавио, израдио им је помиловање. Тако се свршава ова ириповетка. Као што се види, она је морално-религиске садржине. Али је баш зато у њој много неприродности. Дела, која треба да теку једна за другим као ариродне иоследице, ирииисују се некој впшој сили и промислу. Као да је све напред чињено само зато, да се збуде оно доцније овако и овако. Сем тога и Милан, према добу своме, неприродно мисли и осећа. Док је за лептиром лудо дете, овамо је маторко, који и „толике књиге чита", и оеећа иатриотсви, и чини добра дела не толико ио срцу колико по увиђавности, по зреломе разуму. Оно шхо он чинп од шест до седам година® једва да би по природноме развитку доликовало „дечку" или младићу од 16—17 година. Друге неприродности поменуо сам напред излажући саму садржину. Тудно је и то, да се нигде не сиомиње кавва ратна несрећа, страх, ужас, неиријатељства птд. него се све то врши тихо, мирно, без вике и узбуне, без икаква страха, као да се две војске неприЈатељсве шале. И ово је немогућно, те, по томе, и неприродно. Ово су мане саме приповетке. И сЗмом преводу и језику његову има се много што шта замерити. Преводилац је почетник у овоме послу и невешт у преношењу мисли са туђега језика на наш. Он је више преводио речп него мисли, а местимице није ни њих добро превео. Да наведем само неколике грешке. ,На илеКима ношаше нарамак дрва". Кад је на плећима, онда је бреме, а кад је нарамак онда Је то на рамену. Бреме је веће од нарамка. „Пребацио секиру преко рамена". Пребаце се бисаге или капут, а секира се ве пребацује преко рамена, него се баци, метне или затури на раме. „Кроз израсло џбуње", није добро, него је требало: вроз густо џбуње. „Дозволила", место доиустила, одобрнла. „Од времена на време" (чуо се кукавичин глас) „сваки иут с другог дрвета", место час на једном час на другом дрвету. „Изгуби се у неким џбуновима и густим шибшцима ово посдедње не треба да дође у множини, а у „џбуновима" се не може ни изгубити. Лазар је нашао Милана пред вече, па му вели : „ данас не би могао стићи тамо", и зове га да „иоруча" , а троба вечерас и да повечера. „Још би м:огао и играти у тој радости", а треба од (толике) радости. „Ја сам мислила чудно, да Французи изгледају страшно"; „у којој се гостионицп увратио бпо"; „њему се радије јео какав петлпћ"; Л1ошто су Јели (м. после вечере); „ма да би му радије било"; „да одем, да донесем доброј госпођи вест" (м, да однесем....); „чим зора заилави", а зора ниј е илава него румена, и каже се: чим зора заруди; „како је матери око срца." На стр. 11. у претпоследњем реду стоји;

„узбуђепа", а треба или заморена или радознала. „Посадише се за ручак", који бегунци не беху ни оаробали ", (м. иоседаше, п окусили); „треба што год да иоверимо и благоме творцу" (м. да се ослонимо); „затумарао", (м. залутао); „добросрдачна", (м. само добра, добра срца или милостива); „Коњаници су је гонили" (М. мајку), место: коњаници би је ухватили; „огромне ратничке чете", (м. силне војиичке чете); „да дођемо к њој", (м. до ње;) „расплака се врло болно", „мало кљусенце"; „с осмејком на устима"; „иричини изненађење" (м. изненади); „иримио сам дете код себе", да га очувам дотле"; „ви ћете им ири добити много впше задовољства"; „под отвореним небои" (м. ведрим), „у здигиу&и за помоћ", (м. вичући или ваппјући); „ завртише се сузе у очима"; „да мсети ", „по дозволи"\ „достојног љубани"; „бивао чешће погресен", и „указивао је најлепшу детињску бојазани благодарносг овом племенитом човеку"; „справљати јела" (боље је готовити јела); „ирг<чињавало радост", и тако даље. Ово је све до стране 24 ; а у књизи има 58 страна. И језичних и правописних грешака има много, од којих су извесно неке и штампарске и нехотичне, али њих несме бити оволпко у дечијој књизи. Ево само неколико: „од стотииа корачаји", „спољмем". „стргшти", имаш права", „упггедмо", „механџикка", „разумедоше", „мене је жао", „с а имања кога они држе", „небисмо", „уместо матере", „волећете (свамоја деца), „свију", „француски су војнпци толико паметни да не само да Ке вам какво зло учинити, него... „Помислите се сами ио себи". „стадоше иох ваљивати" (м. хвалити), „неумем", „знала их је (храну) врло укусно справљати", „помагала су му колико су моглм", „жрђавом", „рећиће, (4 иут), „да нисам могла, чекати док се ти не вратиш кући", „ће мо", „мене, иало на памет", „ја разбирам ту ствар" „разговарајући се о свему што им је тога дана протекло", „звук од сваве иуцњаве", „многобројном децом", (а он има свега петоро", „Милана на мах не стаде", „светлмла», „хладан ваздух га разабрао", „никако иотраживање плаћати", „трубе зад^ешташе" итд. И у интерпувцијн има грешака, али њих нећу ређати. У оиште, кад човек чита ову књигу, њему изгледа као да је у туђој земљи, па му се прича о неком тамошњем одвећ ретком па готово и невероватном догађају и то језиком готово његовим, али одвећ неспретно и стилом туђим. Моје је мишљење дакле: да Изгубљено дете не заслужује иреиоруке. Али ако Савет не нита о ирепоруци, него само о томе: може ли се одобрити ова књига за повлањање ученицима основних школа, онда изјављујем да нема ничега, ни безбожнога, ни неуљуднога, ни скареднога и саблажњивога, рад чега је не би требало допустити. Тенденција прииоветве је на свом месту: да се деца моралишу, да се одушевљавају за добра дела. Али се одвише има жалити, што „дечво" није дете, или што му нема барем 10—15 година, што приповетва ннје изведена природно, и што је превод овако слаб. 27. маја, 1897. г. Београд. понизан Ј. Мнодраговик проф. Учитељске Школе