Просветни гласник

НЛУКА И НАСТАВА

623

рисхећи се разним наставним методама, да се знање, које жели саопштити ученику, тако рећи у њему створи, да се генетички развије из онога што он већ зна. Настава мора увек бити генетичка, ако се хоће да је васпитна. Догматизам се преживео; још се само код нас држи на штету и ученика који лако забораве што у школи науче, и наставника који се лако забатале, јер догматизам не натерује на непреетани рад и усавршавање. Кад ступи у вишу гимназију, ученик треба да донесе у нижој стечено извесно знање, које има да стално послужи као основа за даље учење различних предмета. Васпитној је настави задатак да ово нрипремно знање тако преради, како ће оно одговарати диљу васпитања. „Ово се прерађивање изводи двојако: илисераније стечено знање разлаже на своје саставне делове, па се према васпитном диљу уређује и исправља, или се оно проширује повим знањима. Обе се ове радње у пракси пе одвајају једна од друге. Често пута је доста нечим, што се као ново уноси, исправити нешто у раније стеченом знању, а тако исто ономе што је ново неби се могло указати и обезбедити право и поуздано место, ако се није пре свега истакло и утврдило оно са чиме би ново требало да се веже."*) Кад се наставом стечено знање разлаже и разложено прерађује, полази се обично од сложенога, ка простом, док се, на против, иде од простога к сложеном, било да би се стечено знање проширило, било да се разлагањем познатога добијају елементи, који се на нов начин везују. Обе се врсте наставе разликују иравцем којим иде настава да би достигла свој циљ, и могу се према томе означити као две методе: ако се стечено знање разлаже, исправља и објашњава, метода је аналитична; друга се зове синтетична и може бити двојака нрема томе, да ли се о нечем што је ученику непознато, проширује већ стечено знање, или се новим асоцијацијама престава проширује круг наших појмова и мисли. И према овоме би изишло да имамо три метода, помоћу којих се настнвом достиже циљ васиитања. Прва преоблађује у нижим и спрема основу за друге две које преоблађују у вишим разредима гимназија, а све једна другу допуњују према природи предмета, који се предај.е. „Није доста само, вели Керн, ново наставно градиво, којим треба проширити стечено знање, прерадити према циљу коме се тежи наставом. Мора се и оно што се готово налази у духу припремити да буде способно примити ново и тако *) Н. Кегп, ор. стр. 99.

израдити да ономе што је ново може пружити доста престава, са којима ће се асоцирати. Богата жетва не зависи само од избора доброг семена, него и од тога, је ли правилно обрађена њива која има да прими семе. Задатак је аналитичне методе да припрема градиво за синтетичку и да јој за оно што је ново обезбеђује Лаку аперцепцију."*) Кад би се наставници руководили у своме раду овим начелима, не би се могло десити> .што је у нас обично, да ученици дођу у вишу гимназију апсолутно неспособни да уче и науче књижевну теорију, како то одговара сврхама литерарнога образовања. И ови, дакле, чисто методски обзири говоре у прилог тврђењу, које сам истакао у првом чланку, да читање треба да је средиште наставн народног језика у нижим разредима, ако се хоће да од ње буде успеха, који би одговарао значају овога предмета. Ученици би онда долазили у вишу са доста знања, стечена у нижој гимназији, и на основу њега би се могло поћи даље са потпуним изгледима на успех. За њ је, према овоме што овде нагласих, неопходна погодба, да је раније стечено знање ученика богато представама и елементима, на којима треба да се заснива разумевање онога што долази као ново. Нема ли њих, настава ће рамати у сваком погледу. Ма колико се наставник трудио, неће постићи што жели из простога разлога, што му за уснех недостаје оно што му је неопходно. Кад ствар овако стоји, питање је, шта да се ради, па да се злу доскочи? Два су начина, којима се ово што не ваља може нсправити: један је радикалан и захтева преуређење и програма и метода, по којима се предаје народни језик; други би био карактера привременога у толико, што не би дирао у програм него би се дотицао само методе рада, и с тога би се могао одмах применити. Ја сам по њему радио прошле школске године, предајући у VI разреду поетику, и постигнути резултати су ме уверили, да се нисам преварио, што сам га се прихватио. Да га се прихватим, натерала ме је невоља која ме је мучила ранијих година, гледајући резултате који нису одговарали уношеном труду нп моме ни мојих ученика. Показао сам раније недостатке, па ми је остало да, овоме чланку на крају, покажем и начин, на који мислим да би се могло, не дирајући у програм, радити с већим изгледима на успех и сагласно начелима, која сам обележио. Питање се своди на ово: како би се могла олакшати, при предавању поетике, примена мето*) II. Кегп, ор. м1.