Просветни гласник

Н А У К А И

Н А С Т А В А

629

остали другови да кажу своје мишљење и разлоге за то. Оваким мењањем мисди само би се унапређивала и лична спрема наставничка и настава шко .1ска. Само на оваким састанцима учитељи ваља да излазе као другови, равни међу собом, не тражећи да се њино прими као ауторитативно, и да се чувају свакога вређања и задиркивања а још више подсмевања. Друговима оваки другарски састанци ваља да су мили и да остају у нријатној успомени. Наше је уверење, да би оваки месни и редовни састанци и договори могли много више да допринесу унапређењу школа и бољитку паставе у нас, но и сами зборови учитељски. Зборови се теже и сазивају, па зато и ређе; а и кад се сазову, на њима се искупе наставници и из разних места и ирилика, с раздичним намерама и погледима, и за краће време теже је и урадити што добро. Зато управитељи имају и ту важну дужност, да сазивају учитеље у већа што четће, да на њима управљају пословима и старају се о извршењу одлука њихових. А који год учитељ жели напретка и себи и школи, он не треба да пожали ни труда ни времена да на веће дође. 5. Књижница и учила. У свакој школн мора да има макар почетака за школску књижницу и збирку научних срестава или учила. Све ово да чува и држи у реду управитељ, и стара се, да обоје цвета. Што је храна телу, то су очигледна средства за наставу; а што су ова за наставу п децу, то је књижница за учитеље. Зато свака школа треба да има свој кабинет и књижницу, а где за ово нема засебна места, то нека се држи у канцеларији. Ни један уиравитељ не сме да буде задовољан само оним што има у књижници и кабинету, него мора да се стара о увећању његову. Особиту нажњу мора да поклони књижници. Учитељска плата још не допушта, да сваки учитељ може набављати за своје усавршавање све што се појави у лптератури. А што не могу поједини учнтељи, то треба да може школска општина, за чпје се добро и ради. Не набавља се то за личну потребу учитељеву, него за потребу школску. Од нростих одборника сеоских и кметова чуће се и овака реч: Ако учитељу треба, он неканабавља; а ми немамо !" Али сваком приликом ваља их обавештавати, да то није за учитеља, него за њихову школу, чија својина ово и остаје. Да би и кљижница и учила била у реду, управитељ је дужан, да води саисак („мнвентар") н једнога и другога. Свака ствар и књига треба да је под бројем, и ако је могућно, да тај број стоји и на самој оној ствари или књизи. Чим се која ствар или књига принови, ваља је одмах записати

под новим бројем који је на реду и казати откуда је. Ади ваља запамтити, да обоје ово, и књижница и кабинет, нису за параду, него за унотребу. Зато обоје треба да је доступно наставницима и да се књиге дају на читање а учида за предавања. За издавање књига треба да има у књижници сашивена књпга, у коју ће својом руком записивати они, који су коју књигу узели на читање и кад. Узете књиге наставници треба да врате што ире могу, како би нх могли узети на читање и други. А сувипшо је помињати, да је сваки дужан чувати школску ствар више него своју. 6. Преписка. НГкола је јединица за себе, која стоји у вези с многим другим властима и установама. А иошто је она државна, то се и ова веза сматра као део опште државне администрације, за то се за њу и поштарина пе плаћа. Радња управитељева дакле није приватна, дична, него општа, слулгбена, званпчна. Зато она п мора носитн тип краткоће, објективиости и општности. Никаких личних и субјективних мешавина не сме бити. На акта поједина, која долазе, мора се одговорити само на оно, о чему се пита. А кад се о чем пита друга која вдаст, мора се питати уљудно, с молбом, и кратко. Сваки акат мора имати свој број (нумеру"). То је онај број, који буде на реду. А да. би се знало који је број кад на реду , сва се преписка, сва писма која долазе или се шиљу, сва се „акта" заводе у једну књигу, која се зове деловодник иди „деловодпи иротокол". Чим којп акат дође, он се заведе у тај „протокол" и на њега се стави дотични редни број. А више њега, обично на врху акта, запише се и дан кад је он дошао и у књигу заведен. Под истим бројем може се и одговорити на њега. Одговор може бити на полеђини самога тога акта, а може и за себе. Ако буде за себе, или под другим бројем, он ваља да се састави с овим. И што би се год даље радило по овоме истоме иредмету, сва акта о томе ваља саставити. Али то ваља занисати код свакога броја у деловоднику, те да се зна где је тај акат, ако би се тражио, па га нема на реду. 1 ) По обичној „дугачкој" администрацији сваки је акат остајао у ономе надлештву, којему дође. А на нолеђини његовој исконцептира се одговор, те да се зна шта је одговорено, а он се пошље у иреиису. По тако званој „краткој администрацији", ') За ово су наши преци имали израз, »сојузити 1 ; акта »сојужена« и »нееојужена*, што се, каткад, и данас може чути. —