Просветни гласник

600

РАДЊД ГЛА1ШОГЛ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

околине, у којој су се они кретали и с којом су се борили за време владавине турске и устанака српсвих, и „хајдука," увраво разбојника, наших дана. Ту раз лику треба да видимо јаено и разговетно оцртану на карактерима личности, чиј нам живот и догађаје казује нрииоведач, иреносећи нас у мислима, својим приповедањем, у оно време. Не кажемо да је и то лака ствар; јер, и ако је тешко дрпети градиво за роман из старијега, на ир. средњевековног, ерпског живота, због оскудиде у подацима, опет за то није л&кше приповедачу из множине иодатака одабрати најобележљивије и, у пластичним и живим сликама, истаћи често танку разлику између живота ближе нам прошлости и садашњости. У првом случају ирети онасност, да причање буде неверно због непотиуности података, у другом — неразговетно због недовољно истакнуте разлике у обележјима. вренена, а у оба случаја може приповедач пасти у грешку, да празнине попуни или нежне разлике утре причањем онога, што ирипада садашњости. Ово друго у толико Је грешније и опасније, кад се лрича о хајдуцима за време турске владавине и српских устанака, а из онога гато се о њима и за њихно време казује не види се јасна разлика између тадашњих, народносних хајдука, тих претеча српског ослобођења, и садашњих — одметника од државних власти, често најобичнијих зликоваца и злочинаца. У ову грешку пао је и г. Јанко Веселпновић, п то не само у сноредном причању и у ситницама, које дају боју времену из ког нам нрича, него у извору из ког је потекло цело зло и заплет у овом роману. Да се распали и узме онакве сразмере страсна мржња између два дотле најбоља пријатеља, „карде," Станка и Лазара; да она букне у пламен, који ће ухватити две, дотле пријатељске, суседне куће, Алексића и Мнражџића; да због тога прва од њих грдно пострада. један члан њен, Станко, одметне се у хајдуке, а друга да, изгубившп такође два члана своја, Ивана и Лазара, буде сасвим разорена, ископана — свему је тому крајњи узрок и извор у жељи и плану субаше села Црне Баре (у Мачви), Суље, „Крушке," потурице од некуд преко Дрине, да. испозавађа и закрви између себе дотле сложне и, релативно, срећне и задовољне Црнобарце, па да их после, тако нозавађане, он мири. На што му то све, г. писац остао је дужан да нам објасни. Из свега што знамо о крвавој, зулумћарској владавини дахиској, која је напослетку била узрок, те народу прекипе, и он се диже на оружје, да или стресе ропски јарам, или да га вигае не буде: такав поступак, мисли и жеље, да на тај начин чини зла раји, не одговарају ни најнижем представнику, те владавине, субаши. Улазити у вољу народу, правити се његовим пријатељем и неминовним примирптељем, завадивпга између себе цело село, и на такав препреден, интригантски начин чинити зла народу, одговара са свим другом времену, — времену, у којем обест власничка мора ићи кривудавим путем, да би дошла до свога циља, заваде народне и задовољења својих задњих смерова, — времену, у којем власник не може достићи тога циља, право стремећи жртви својој, него мора испредати танке мреже, као што чини у овом роману тај субаша, уз припомоћ турске удворице и улизице, неваљалог сељака, Марпнка, То не приличн времену дахиске владавпве ; то би пре нриличило неком

познијем времену наше народне државе илп, може бити, и блаже турске управе, на пр. Мустаф-пагае, „српске мајке." Ето таква је основа овоме роману! А кад је у темељу напукло, онда и цела зграда не може бити без пукогина. Кроз те пукотине у овом роману врло се јако прозире садагањост. А како је г. писац мислима и тежњом својом огрезао у садашњости, најбоље се види на месту, на ком, против сваког правила о писању романа у опште, а историских на по се, испада као борац против реакције, која му се призирала у тренутку, кад је писао овај свој „историски" роман. Бранећи Мачву од дрекора, што је ћутала, кад се све дигло против Турава, ево како га заноси садагањост, те се од песника — приноведача промеће у политичара новинара: „Да ли смемо ми то ћутање (што се Мачва није дигла, кад и остали краЈ "еви ослобођене Србије) у таквим приликама назвати кукавичлуком ? Питам: Смемо ли ми то?... Не. Јер кадје то кукавичлук како онда треба крстити наше држање данас : кад нам је на влади нрштвни Србин, кад је ту штамиа, која сваку ситницу ироарати, кад је ту слобода речи и судови и све? Како онда наше држапе треба назвати кад се иогледамо у доба реакције? . . .') Не осуђујмо дакле кад немамо срца ни онолико колико су они у пети ималп..." (стр. 325.-326.). А кад г. писац тако меша |нрошлост са садашњошћу, онда није чудо, гато су и речи. које меће у уста своме јунаку, а којима узноси хајдучки живот: „И зар није лепо бити хајдук? Господар си докле ти пугака носи!... Сам судига и опрашташ!..." (стр. 84.), — једнаке са речима, које би могао и садашњп „хајдук" изговорити. А да ли није грешно,. и у лепој књизи, роману, не обележити разлике у узвику, који потиче са дна срца некадашњег и садашњег хајдука?! Од туда је дошло, да би се већи део овога романа, управо I и II део, а свега има три дела, могао испричати и на име ког садашњег „хајдука," само кад би се на место турског субаше узео какав, било са чег, омрзнут државни службеник. који долази у неносредни додир са народом, — кад би се место турске улизице, Маринка, у приповетку уплела каква садагања власничка или партиска скутоноша и иотркуша, и на послетку, кад би се за све то казало, да пада у време какве ненопуларне владавине. Тек местимице у II. делу сусрећемо се са историјским личностима (буљубашом Зеком, Чупићем, Катићем...) и осећамо нешто даха од лрвога устанка. То бива нарочито у последњој глави II. дела, „Бој на Салашу," којом је, као гато ћемо доцниЈ 'е видети г. писац могао, са свим без угатрба по уметннчки састав, завршити овај роман. Алн оно, што је исторпјско, што на себи носи печат овога хероЈ'скога доба ишчезава у овом роману према оном, што је измишљено и што је једнако са жпвотом и радом садагањих „хајдука." За све то није требало г. писцу нарочитог удубљавања у оно време и проучавања његових обележја, кад је до свега тога могао лако доћи сазнавањем живота и рада садашњих „хајдука." То, пак, не само да је неумесно у књижевности, ма и посредним путем, неговати и узносити са гледигата културне државе, него се не може одобриги ни са гледигата естетичнога, а да и не споми') Ово ја истичем.