Просветни гласник

оцене и прикази

689

говори о начин)* како је поступао у израдп овог речника. Има једна врло лепа особина Вукова, коју је лако уочити у свима његовим књижевним пословима: све своје веће послове он прати опширним и исдрпним предговорима. Тако му је исцрпан предговор и Рјечнику. Ту се не ограничава да говори само о појединим облицима, које је овако или онако унео у свој Рјечник. Захваљујући томе, ми још те 1818. године добивамо тачну деобу народних приповедака на мушке и женске. Исто тако имамо у овоме предговору лене и правилне мисли о српскоме правопису. Вук на овоме месту одлучно устаје нротиву оних, који траже словенску буквицу за српски правопис, изневши иротиву тога врло умесне разлоге. Утврдившп тако да словенска буквица не може остати, ирема гласовима српскога језика, непромењена, ако хоћемо имати савршен правопис, он тражи да се она тако измени, кад се већ мора мењати, да у српскоме правопису буде толико простих знакова, колико има у језику гласова. Из тих разлога тражи, да се из словенске буквице избаце сви знаци непотребнн за српски језик, а да се унесу знаци за ј, К, џ, љ, п, којих нема у словенској буквици, а који су врло потребни за српски језик. На овоме месту устаје и противу оних, који су противни јоти и траже да се чеки од ових гласова обележавају композицијом знака љ пли г и другога слова, и примерима показује непрактичност и немогућност таквога правоппса. За слово х мисли, да би га ваљало задржати, али само за стране речи, пошто више не мисли, као пређе, да гласа х има у српскоме језику. Не пропушта на овоме месту одговорити и на неке замерке његовој другој објави Срп. Рјечника, које су С. Новине прештампале биле из немачкога листа „Оев^егг. ВеоћасМег." Као и увек, Вук одговара и оштро и исцрпно, и ако су му биле чињене и неке неозбиљне замерке. Вредно је пажње његово правдање од изношења да српске граматике и речници, на штету српске цркве словенски језик „у пропаст бацају." И у овоме предговору говори о наречјима српскога језика и опет их разликује три, али не више херцеговачко, сремско и славонско, као у Писменици, већ : херцеговачко, сремско и ресавско. Па у неколико друкчије и карактерише поједина наречја: у херцеговачком изговарају Ф као ије или је, у сремскоме изговарају га као е и као и (вера, видити), и у ресавскоме свуда као е, сем овога ресавско наречје карактерише још и 3. и 7. пад. једн. а основа жен. рода на е (дао девојке јабуку, седи на Мораве), и промени грлених сугласника у зубне код о основа м. рода пред падежним наставком -е у 4. п. множине (разбио Турце, купио опанце.) просветни гласнив 1897. г.

Објашњавајући поједине ређе облике, унете у Речник, на једноме месту огледа оправдати, и објаснити и ј пред крајњим о у радном глаголском придеву 1. п. јед. за м. род, које се и сада по кад што погрешком употребљава (донијо, бијо). На ову погрешку навела га основа нач. неодређенога од које постаје овај глаголски облик, а која је код неких глагола била на "5, па ово Ђ дало у јужном наречју ије : донијела. Одмах иза предговора је и Српска Граматика, коју је Вук такођер уз Рјечник штампао. Граматика је рађена на истој основи на којој и Писменица, само што се од ње разликује већом систематиком и већом тачношћу у појединим одредбама. Пнсменица је већ приказана, тђ овде се могу зауставити само на оним одељцима из Граматике» који су друкчпји но у Иисменици. На првоме месту као и у Писменици, говори о српској буквици, и овде предложена буквица разликује се од оне у Ппсменици у толико, што овде предлаже слово џ, а из прве избацује ф и х, као непотребне знаке. Тако у овој буквици има 28 слова. Гласове дели на самогласне и полугласне (сугласне); на р као самогласно нарочито указује. Сугласнике дели на јасне и мукле, и говори о њихову једначењу, кад се неједнаки стеку, па износи читаве низове примера за једначење; 0 акценту говори и више и одређеније него у Ппсменици, али ни овде о њима не говорн ни исцрпно ни правилно. Као и у Писменици, именице дели у четири деклинације, само му је одредба прве деклинације овде много неодређенија него ли у Писменици. У напоменама уз поједине деклинације има пуно лепих опазака, поред оних у Писменици, које су се и до сада одржале у науци о облицима нашега језика. Да само неке од њих поменем : 5. и 6. н. једнине основа м. рода на -ар, и основа месец, отац, стриц, зец ; 5. п. ,ј. основа кнез и Француз ; 1., 3., 5. и 7. п. мн. код основа м. р. који имају основу на грлени сугласпик ; о непостојаноме а, о губљењу гласова д и т пред ц; 2. п. мн. основа црв, мрав, месец, хват, пут, гост ; о именици дан; 5. п. ј. од основе коњиц; множина од основа стриц и зец ; 3., 6. и 7. мн. од основа коњ и зуб ; 2. п. мн. од основа кост, кокош, ваш, жит; о јотовању у 6. п. ј. код основа на кратко и и др. Одељак о нридевима у свему је онакав, као у његову одговору „Господину -ц-," о чему је већ било напред говора. 0 бројевима говори, са малим одступањима, као и у Писменици. Код заменица су ноједине одредбе јасније и потпуније. Ваља нарочито поменути, да већ овде 89