Просветни гласник

712

Н Н Е 1 0 4

бање специфпчне тежине крви од 1.057—1061. За I одређивање специфичне теживе крви употребља се, по предлогу Хаиершлага, смеша од хлороформа и бензола, познате густине. Кад се у ту смешу пусти кап крви, она ће да плива. Доливањем хлороформа или бевзола добија се одређена смеша, у којој крвна кап нити се пен>е нити спушта; при том се узима да је сиецифична тежина крви иста као у смеше. Оваким и сличним методама нађена је специфична гежина укупне крви да је у људи 1,059, а у жена 1,056, с тога што је у последњих мање црвених крвних зрнаца. У неким болестима на пр. анемији (сиромаштво крви), јако се мења густина крви, јер спадне тада на 1,03, па и на 1,01. То је с тога, што у поменутој болести страда хемоглобин крви, који садржи гвожђа. Гушћа крв, напротив, садржи више црвених крвних зрнаца. Ну у извесним болестима увећава се или снањује количина хемоглобина у црвеним крвним. зрнцнма. Број црвених крвних зрнаца није ни у редовнпн нриликама са свим непроменљив. Код новорођене деце има их сразмерно много. Незнатна колебања у њихову броју доноси н. пр. и начин храњења. Веома пада у очи, и још није протумачена, појава, да је бављење у разним висинама изнад нора од највећег утицаја на број црвених крвних зрнаца. Шаи11 је нашао на висини од 4000 м. до 8 милијуна. црвених зрнаца у 1 кб. нм. Кбрре, Јагта(;о\Уб1а и 8сћгос1ег доказали су у неколиким висинским бањама, да број еритроцита порасте за 500000 — 1000000 изнад првашњег броја. При иовратку у нижа места нагло спадие број црвених зрнаца, те буде као у почетку. Ова појава још није протумачена, јер се не зна поуздано, да ли се у поменутин приликама заиста увећа број црвених зрнаца, а после их нестане или је ту сано промена у распореду зрнаца у различитим крвнпм судовима човјечег тела. Не зна се поуздано ни то, како постају црвена зрнца. Држи се да постају у мождиви костију, у слезини илимфаним судовима. Ови органи што граде х^рв, нарочито слезина и мождина, доиста показују очите промене, кад се изгуби нного крви; при тои се награди у њима нноштво нових црвених крвних зрнаца. Новопостала зрнца садрже већином веона мало хемоглобпна, а виђају се кадшто и са једрон. Физиолошки уништај еритроцита као да бива такођер у слезини. Ну поузданих доказа нема ни за то. Ако у нередовним. приликама брзо угине меоштво црвених зрнаца, што може да настане услед извесних крвних отрова, хладноће итд., онда постаје жутица, или према приликама пређе црвена боја у мокраћу, која тим добија крвав изглед. Хемоглобин је беланчевинасто тело, чију ближу природу још непознајемо тачно. Тако се не зна, да ли је то једно хемијско тело, или више њих. Ни његов постанак није са свим објашњен. Преиа истраживању Шварца изгледа, да се хеноглобин производи у иротопласми слезине и левкоцита из гвожђа што је храиом унес^н и из угинулих црвених крвних зрнаца. Хеиоглобин чини око 14% крви, Важност његова по организаи оснива се на особини му, да гради са ваздушним кисеоником лабаво једињење, оксихемоглобин.

И отровност угљеникова моноксида оснива се на његову сродству са хеиоглобинои, тако да крв натоварена тим оксидом губн своју подобност за примање кисеоника. Од највеће важности по тело, али и најмање проучена су била крвна зрнца. Овим заједничким именом обухватају се различити, неинденгични ћелични облипи, који свакако и различите функције врше. Они се јасно разликују по својој величини, ио облику њихова једра и понашања према различитим бојеним средствима. Ерлих је први запазио, да се употребом базних, киселих и неутралних анилпнских боја изазивају извесна, различита зрнаста распадања у пласми левкоцита. Тумачење ових појава није довољно јасно. И левкоцити као да имају једну основну супстанцу, која обухвата неку течност. Како постају левкоцити, то је предмет разних теорија. Зна се да се размножавају деобом једра. Већином постају у лимфаннм жљездама. За време варења беланчевинасте хране живо се граде нови левкоцити у лимфаном систему цревном. Држи са да организам нрима беланчевину из хране у облику девкоцита. Живо грађење левкоцита у телу назива се левкоцитозом. Извесни левкови, зачини, воћни мириси као да веома повољно утичу на левкоцитозу за време'Варења. Значајно је да се левкоцити могу кретати, путовати на извесна места и тамо се гомилати, кад на њих утичу извесни хемиски, топлотни, додирни или електрични надражаји. Они могу да оставе своје судове и да пређу у ткива. Тако на пр. ћелице гноја састоје се из левкоцита. Веоиа је значајно да главни састојак једра у белих зрнаца, беланчевинасто тело нуклеин, ина силу да уништи бактерије. Мечников тврди да левкоцити имају особину да приме бактерије усе и да их униште. С тога их назва фагоцитима. Бухнер пак и др. доказују да неки течпи састојци крви, алексини, умртвљују бактерпје у тему, а левкоцити принају усе већ угинуле бактерпје, те их разоре. Доказано да је крвни серум има снагу да убије бактерија, и према испитивању Ханову може се узети, да серум задобија то својство извесним материјама, што их нроизводе и луче живи левкоцити. У том ће, без, сумње, нуклеин имати важну улогу. Скоро половину укупне крви чини пласма. Њену задаћу у телу још не познајемо погпуно. Као течност јури она лако кроза све, и најситније огранке судовног система и служи као носилац оних елемената крви што имају облика; она је посредник измнђу крви и ткива, и може да Служи као боравиште крвних зрнаца само с тога што садржи соли, пошто зрнца не могу да опстану у течностима без соли. Врло је важно алкално својство крвне сурутке. Тако се н. пр. угљена киселипа, која постаје у телу оксидацијом, већим делом везује за пласмине алкалије. Отпорност крви према заразама као да стоји у директној вези са његовом алкаличном садржнном ; обратно, извесни произвођачи киселе прометне пронзводе и тим смањзду алкалност крви. Ово је питање од великог теориског и практичног замашаја. Из овог кратког прегледа види се, да је наше знање о крви за сада у многим питањима још, непотпуно. (.Јаћгћисћ <1. Ха(лп"тззепбсћа11еп 1896—97.). П. М. Илић.

Одговорни уредник : Љуб. М. ДавидовиК.