Просветни гласник

276

н е к р 0 л 0 г

Д-Р ЂОРЂЕ С. ЂОРЂЕВИЕ ПРОфЕСОР III БЕОГРАДОКЕ ГИМНДЗИЈЕ Ненадиа и прерана смрт Ђорђа С. Ђорђевића није само отргла тужној, самохраној мајди добра и честиха сиНа, нежној верениди мила вереника, многобројним сроднидима, друговима и пријатељима искрена и одана сродника, друга и нријатеља: српска књига и многс културне установе срнске у Ђурн су иагубиле вреднога посленика и одушевљеног пријатеља. И „Просветни Гласник" претрпео је Ђурином смрћу нообичан, тежак губитак, те и узима искрена учешћа у оиштој тузи за неумрлим нокојником. А како се можо достојније одужити усиоменп свога одличнога сарадника него ако шшесе шта је и како урадио пок. Ђорђе С. Ђорђевић, те да сс ујодно види, колнко је још срнска књпга могла од њега очокиватп а шта је у њему изгубила! Живот покојнога Ђорђа С. Ђорђевића — та зар уираво може бити говора о животу трндосотогодшињега младића! — тих је и једноставан, али пун рада, преданости и пожртвовања. Гођен у Београду 3. новембра 1807. год., једпнад у честитих сриских родитеља, негован у чистој љубави доброга оца п нежне матере, Ђура је дивно развијао своје умље, своје срде и свој характер, да га то троје учинп онакпм, каким смо га сви познавали и каког га сада изгубисмој! Свршишпи у Београду основну, средњу и Велику Шкоду 1889. год. и положивнш почотком 1890. год. ироФесорски испит, Ђура отиде у Беч, да код славнога словенскога иаучника, профссора д-р Батрослава Јагића допуни и усаврши својо зиање, како би со што снремнпји и нодобнијп иродао озбиљноме послу своме: изучавању п неговању леиога нашега језика сриског и његове књижовности. И ову своју школску приирему завршио је пок. Ђура сјајним успехом: он добп на бечком униворситету гитулу доктора словенско Филологије. Овако наоружан спремом и знањем, од прнродо обдарен добрим умом, јаком вољом, боснримерном пре/^аношћу иослу и правом научничком савосношћу - иок. је Ђура могао светла образа нзаћи па поприигге научнога рада, где је нмао угледе јоднога Бука и Даничића, иа Новаковића, п своје ироФесоре нок. Јована Ношковића и педавио за Ђуром нреминулога Вуловића. Ну још раније Ђура јо иоказао воље и подобности за рад. Као ђак историско -Филолошког одсека наше Белико Школе, он је са својнм другом Х # Лилером израдио расираву „0 летописима п родословпма сриским", који је рад добио нрву светосавску награду. А „Босанска Бпла", којој је до гроба остао један од најбољих пријатеља п сарадника. донела је прве радове покојнпкове. У младићко, ђачко доба Ђурино иада и рад његов са неколиким младин иријатељнма, којп 188У. и 1890. пздаваше „Коло" нод уродннштвом Дан. А. Живаљевпћа. У овом листу, као и иосле у „Јавору', а нарочнто у „Делу" (н овде је био мођу покретачима овога листа), Ђурн је повераваио урођивање књижовних беложака, који .је носао вазда врпшо са нообичном марљивошћу и савесношћу. У „Колу" је штампан његов прерађен и допуњен превод расправе рускога ироФесора Кулаковског „Лукпјан Мушндки — нрилог новијој историји сриске књижевности". Ова је расправа одштамнана и у засебну књигу. Ире доласка у Беч израдио је 1890. г. заједно са Павлом С. Шарчевићем „Земљоинс за III разред осповие школе" са биографијама историских људи пз доба нашега народног ослобођења. Још из раније нрибравши грађу, у Бечу је довршио темељиту и оисежну расправу „Сима Милутиновић Сарајлија (1791 -1847). Прилог новијој историји српске књижевностп". Ова је расправа штамиаНа у „Нросветном Гласнику" и засебно одштампана 1893. год. Те псте године опет у „Просвотпом Гласннку" штамиао је иосле ■ засебно одштамнану расправу о Јовану Бошковнћу, коју је израдио са нравим пијететом захвалиа ученика према свом омиљеном н заслужном нроФесору. Као донуну својој расправи о Сарајлијп на скоро за тим штамнао је у „Стражилову" расправиду „Још нока о Сими Милутиновићу Сарајлији" (и засебио одштампана). Њоговој докторској дисертадији „Матија Дивковић. Прилог историји српске књижевности" указана је заслужена част, да буде штампана у „Гласу" (БП н БШ) Српске Краљевске Академије Наука п Уметности. А још један знак нажње и онравданога иоверења у нодобност и ваљаност научничку покојнога Ђуре впдимо у том, што му је Матида Срнска поверила да изради расправу о Иавлу Јосифу ШаФарпку за јубилејну свеску „Летописа", посвећену усиомени овога одлпчног научннка словенеког. Да је Бог Ђури нодарио још само неколико дана живога и здравља, била би довршеиа- и издана ова расправа, која ће, мислимо, н овако угледати света.