Просветни гласник

654

НАУКА II НАСТАВА

су била ире Данта Адгиерна и Вожанствене К<>- \ медије доживела су исту судбу. Међутим несумњиво је, и докази су ту, иред очима, да су модерни Француски, данашњи тадијански, сваки идиом који се данас говори у Европи, непосредан нотомак старога, језика, у истој отаџбини. Зар историја књижевностн, које данас вдадају, иије слнчна са историјом садашњих зоодошкнх Фела? Као огранак истог стабла, у истој земљи, сваки се језик мењао, као што чпне Феде. Они имају своје Фоснде у мртвим књижевиостима, бесирекидно везујућн се једа* за другима; векови су за њих геодохнка лежншта, а -иредеди у којима су цветалн њихова сташппта. Феде су се мењале ; језнци и.мају своје диадекте. Као што су Феле ограпци једноЈ 1 заједннчког стабла које су модиФиковали сиољни иди физиодошкн узроци; нсто тако диалекти, који . су нроизишлн нз једног заједнцчЈгОг језика, ночеди су се разликовати ирема климн и обичајима људи који су их Јоворидн. ГЛАВА II Узроцп вариација и селекције у језицима I. Односи међу народима. — Трговачкц, индустријски, иодитичкн и књнжевни односн које су народц имади међу собом бнли су сталан узрок вариација и седекције. У вревн свакодневног живота мн не опажамо те ноступне нромене, јер се са нама н око нас све укупно мења. Једпно каткад какав контраст нривуче пажњу на промсне које су се десиле. Ади, нретпоставимо за трепут да се један део народа осами, док други дедовн нродуже да се мешају са другим народима; шта ће се деснти? Иосле пзвесног броја година та осамљена груна, у којој су се само дешавале промене којима је узрок у унутрашњим условима, сачуваће народпп језик са доста чистиие. На иротпв другп грађани, због свога непресганог додира са страпцпма, говориће језиком чије су речи и стид нретрпели најдубље модификације. Ставите обе груие једну норед друге: носде доста времеиа и са великим неповерењем сагдасићете се да су два деда једног истог народа. Једна норвешка кодонија која се основала на Исданду, у четрнаестом веку, остала је независна и готово осамљена за читавих четири сготине година. 1'отски језик којим су говориди ти насељеници без сумње се модиФиковао, ади много мање но III то се модиФиковао у њиховој отаџбини. Готски језик у Норвешкој, због својих многобројних односа са Европом, постао је толико разлнчан, да су доцније Норвешци исландски ндпом држали за чисто готскп.

Једна немачка колонија у Пенсидванији прекпнуда је своје односе са Европом за једну четвртину века због ратова Француске Револуције, од 1793. до 1815. Та кратка одвојеност од света имала је за посдедицу да је кнез од Саксен-Вајмара, који је путовао но Пенсилванијн после мира, нашао сељаке где говоре језиком који се у Немачкој говорио прошлог века. Диалекат којим су онн говорили изашао је из обичаја у њиховој отаџбини. Чак п данас, у Канадп, Француска колонија, тако дуго одвојена од метрополе, говорн језнком којп је л'пого бдижп Фраицуском језпку осамнаестог века но данашњем. II. Наиредак наука и уметности. — Напредак којн чине умегпости, иауке, нндустрије, сталан су узрок вариацнја н селекције. Могао бн се дати тачан рачун о новн.м из{)азпма које је увео пзналазак штамнарије, паре, и употреба жедезиица. Открића у физици 11 хемији нримењена у индустријИ обогатила су језик великим бројем речи н метаФора. Адн заборавља се, или, боље, не впди се исто тако очевидно, утицај којн нмају иеологизми као селектпвна сида према старпм изразима. Ови су идн добпли ограннчеио значење, нли су изашли из обичаја, јер више не одговарају приликама сувременог жнвога. Али онп' не шнчезавају без борбе и од једног ударца: агонија је обично доста дуга, п када и'х нестаие, ннко и не опази њихов иестанак, јер се већ навнкло без њпх. Често је нотребно читав век иа да учени лнигвист означи њихов нестанак и да н.м отнева „В.јечнаја намјаг". Заннмљив нример селекције коју врши напредак наука даје нам једна метаФора из шеснаесгог века. Песиик Пап1у говорио је врла елегантно у очпма својих сувременнка: „()д њеие мо.штве трбух би препукао стени*. Откриће циркулације крви оборило је ту метаФору, п на место њено ставидо нзраз „камено срце". Онога дана када се доназало да је срце центар цпркулаторног живота п тачке у којој се физички одбнја утицај осећања, тога дана трбух је иао у корнст срца: Фнзиологцја је учннила једну седекцију. Други нример ие мање ннтересантан пружа нам реч дојанпца. Једва пре тјЈи етотине годииа, када науке нису ностојале, и када се због опште снротиње ограничавадо на што мање домаће трошкове, тада је обичан лој, просто исгопљен, бно најбољи начин осветљења. Дојаница је била алФа н омега вештачке светлости. Тако су у народу остале најизразитнје пословице: „пећп се према лојаници; нгра не вреди ирема лојаници", а књижевни језик има отуда своја најотменија поређења: „Њене очп сијаде су каодојанпце" (ВонзагА). У срединп осам-