Просветни гласник

НЛУКА И

НАСТАВЛ

Један други и друкчије озбиљан приговор хоће да каже, да је једна тако впсока диециплпна немогућна у иашим великим гимназијама и то баш због љиховог великог броја ђака. Ја не мнс.шм, да је немогућна, нарочито с тога, што је она била већ у велико примењена бар у једном нариском средњем заводу и то још нре, еего што је последњим министарским раснисом иретписана, н што је данас већ свуда уведена. Мођу тим, слажем се с тим, да ју је тешко прнменитн, извести, и разлоге за то већ сам вам помеиуо. Да, ред је свакад људима осетљив, аиели на добру вољу свакад се тешко примају, нристанак на слободу свакад је тежи у гушћој средини, у којој уирака не може бити толико, колико би требало, једноставна и у исти мах чврста, не може свуда доспевати ни све држати. Како да човек довољно и пази на унутрашњи развитак сваког карактера, кад је већ сувише велики посао и само то, да се добије и одржи спољни ред, н кад је готово материјална немогућност, да управник завода добро упозна све своје ученике? Отуда се изриком и признало, да заводи с умереннм бројем ђака и раздељени у мање групе могу заједно и имати потпуно слободоумну дисдиплину; с тога је већ и исказана жеља, да број ученика у једној гимназији буде тачно одређен и умереи, нпр. 500 за заводе с екстернатом, 400 за мешовите заводе, а највише 300 за интернатске заводе. У осталом ја нећу да тиме бацим сенку на неке наше заводе, као на прилику лицеј Луја Векиког (1усее Г;ОШ8 1е ОгашЈ), који има увек велпки број ђака, а који је велике резултате постизавао. Треба поштовати ове славне установе, пошто оне већ постоје, и пошто би се према садашњем мњењу публике оие морале сматрати кађ поннжење, кад би им број ученика опао. Али баш управо ту сам ја и могао видети мерило, како незгода тако и добрих страна од ових нрекомерних ђачких нагомилања. Ма како да су били устаоци његови директори, које смо видели неуморне на делу, ипак ја морам признати — а овоме нису криви они — да васнитање у правом смислу речи није било у тим неприродним приликама, (управо није ни могло бити) на висини наставе; па и сама настава је далеко од тога да средњем броју својих ученика донесе оне плодове, који би били у сразмери с онима, које доноси малом броју своје елите. Желети је, дакле, да држава у будуће не чини таква нагомилања ученика. Ко год сматра, правилно, углед једног завода за васпитање, и мери га једино по каквоћи резултата и по Финоћи употребљених средстава признаће, да је довољно ставити три стотине интериатских учеиика нод управу једнога човека. И таква добра

управа, извесни смо, наћн ће н сама, да је то број и сувигае допољан, а и са сувише ве.шком одговорношћу, — кад се хоће, да посао иде како ваља н кад се па сгвар гледа, као што мн гледамо. Тај ред у послу, тај задатак једног директора еастојн се у томе, да упозна н да прати лично сваког ученика; да сазпа све, адн да не износн све; да изнесе онет све, игго вредн нзнети; да буди и одржава код свих свету ватру; да тумачи ред дошљацима и породицама; да оаржава сталие одиосе с породицама остављајући овнма њихов део одговорности, па по гготребн и подсећајући их на њ; најпосле, да без слабости казни сваку самовољну повреду утврђеног реда. Ово „бет слабости" је важна тачка. Јер дисциплина није више слободоумна, она није никаква, ако тај ред нема никакве санкције. Дајући директору право, да буде судија; задржавајући му право, да изриче казне према ироФесорским доставама, њему је уједно тиме исказана дужност, да то чини с неумнтном чврстином. Доиста, циљ није да се прописи о реду ослабе; већ на иротив, њих треба учврстити чинећи уредбу пшром и уједна чујући је. Хтело се, да се савршенији ред ослони на ираведнију и тачнију правду. Међу тим, ред би био уништен, као да га није ни било, кад би у рукама директоровим његова власт, његов углед ослабили, н. пр. због тога, што би он хтео штедети породице, или што би се бојао, да му се не смањи број ученика. Сдободоумна дисциплнна претпоставља, да су деца осетљива према. углађенијим средствима или бар да се могу дотератн, да буду таква, дакле претпоставља децу, чија основа није искварена и чије прво васпитање није бнло сувише рђаво. Треба без одлагања вратити цородицама ону децу, која се покажу, да се не могу усавршнти, и то у интересу оних, који то могу. То треба чинити у толико ире, у колико су њихове махне веће и примљивије за другу децу. Не испуштајмо никад из вида, да једино вреди каквоћа; при оцени каквог завода не треба никад ни да нас руководи број његових ученика. Не треба дакле ни примати без контроле сву децу, ни по што по то задржатп их. Али треба све што је могућно урадити, да се оној деци, која су већ ту, да највише васпитање и најбољим лутем.

Овде нам је врло згодно изнети неколике погледе на основу једне Фихтеове идеје, исказане у његовој Веседи немачком народу, у којој се он. ставио на највиши идеализам. Ту нам се чини, да је најлепше изражено оно, што би смо ми хтеди, да буде