Просветни гласник

150

ОДЕНИ И

ПРИКАЗИ

ученику, било иајпосле ма вом читаоцу, могло иока ати прошлост нашега народа. Наша историја богата је подацима особито у доба Немањића и у доба срп. устанака. Па поред свега тога ми данас немамо не само ни једно дело ма н за иовршни преглед сриске историје, но немамо ии уџбеника за српску историју у нашим гимназијама. Скоро ће двадесет година како је изашла из школе „Историја Српског Народа" Н. Крсгића, као уџбеник и за то време прошло је двадесет геиерација кроз српске гимназије без целокупног уџбеиика за српску историју. Сваки наставник махом је радио. на своју руку у школи и предавао је како је знао и умео, особито оне партије од краја ХУ века до данас. Услед тога нигда не беше јединства у настави срнске историје. Поједине иартије прелазили су надугачко и нашироко, а поједине су само овлаш дотицане. Међу тим партијо наше најновије историје од првог устанка, особито од другог устанка, по где где су прелажене овлаш, а по где где нису никако ни прелажеие нити предаване. Ово се дало најбоље посматрати на иснитнма зрелости, где се врло често наилазило да ученнци српских гимназија готово свагда одговарају боље историју општу, но историју свога народа. Овоме се може тражитн узрок и у томе, што се историја српског иарода учи у иижим разредима а општа у вишим, што се у општој историји ннје предавала упоредо и историја српског иарода. У осталом ово је била мана досадашњих програма. Све то ни данас још није избегиуто. А да се избегне зависиће од нових наставних програма и распореда градива опште и српске историје. После ово неколико кратких напомена да приђемо и списима, чије написе горе исписасмо. Прво да прегледамо један па други. Како се кубурило и мучило при недостатку уџбеника за поједине партије наше историје, најбоље се види из предговора књижице Влад. Ј. РадојевиКа. Онако, како се ои мучио и кубурио, тако су се мучили сви они наставници, који су предавали Српску Историју у српским гимназијама. 0 ономе, што се даље вели у иредговору ових Радојевићевих лекција ми ћемо ииже рећи наше мишљење, а сад да пређемо на сам распоред историјског градива, како је узет у овим Лекцајама, Писац је у овим Л.екцијама наставио српску историју онде, где престаје други део уџбеника Ковачевића и Јовановића. Радојевић почиње, дакле, са најтамнијом иартијом српске историје, почиње са српским робовањем Турцима. Прелазећи на четврто време српске историје иисац одмах даје у

најкраћнм потезима карактеристику оног доба, кад се улазн у четврти период Српске Историје. Та карактеристика обухвата 1. и 2. страну. З.а тим четврто време (од краја XV до почетка XVIII) дели на четири одељка (главе) а свакп,одељак иа по неколико тачака, осим четврте главе, која има само једиу тачку.

Овнм Л.екцијама Влад. Радојевића послужио је за основицу састав Љуб. Јованокића, који је печатан у Београду 1893. год. као белешке учеиика IV разреда иод именом: ,Из Историјо срискога народа (штамнаи као руконис, дакле није иамењен за шири круг, ни за јавност, ни за уџбеник но само као олакшица ученицима). Овим се хтело, да ученици имају само скелет оних партија српске историје, за које онда не беше уџбеника. Остало је имао дапопуни наставник својом речју, својим предавањима а ученици да то допуне белешкама својим. Тако.ја мислим. Радојевић, узевши за основицу та.ј састав, само га је иопунио и тиме довео у сагласност ове партије срп. историје са недовршеним уџбеником, који је онда вредио а и данас вредн у нашнм гимиазијама. Ове донуне Радојевићеве задржале су само опај распоред, који је у горе номенутом Јовановићевом саставу; остало градиво, уиесеио под појединим тачкама, махом је самосталан труд Радојовићев. Обележје времена кад се пристуиа четвртом иериоду српске историје кратко је и јасно. Написано је са пуно топлине. Исто тако и прва тачка прве главе: Карактер угарске политике премаЈСрбима и Турцима од друге половине трећег времена. У другој тачци прве главе на страни 5. налази се једна историјска нетачност а та с'е тиче средњег сина деспота Ђурђа Бранковића, Стевана. Писац вели: „А када Турци протераше последњега деспота Стевана Томашевића и заузеше деспотовииу, оида иребегоше у Срем многи виђенији Срби, који почеше сматрати за деспота 'Бурђева сина, слепога Стевана Бранковића (седео у Шиклушу у Срему). Али се Стеван наскоро одрече те*по^асти и оде из земље (не зна се због чега)". Све ово наведено не стоји. Кад је Стеван 8. априла 1459. год. изашао из деспотовиие лишен свега, одатле је отишао у Арбанашку неким својим рођацима' и тамо се оженио ћерком Аријанита Комнеиа Анђелином. У осталом то је расправио још 1870. год. у „Матици" стр. 13. Иларион Туварац у чланку: „0 раду деспотице српске Анђелине и срећи десниие Марије". Алн све је то ионово нретресао Стојан НоваковиК у Детопису Матице Сриске, у чланку „Иоследњи