Просветни гласник

212

оцене и

ним примерима се ириказују и разнолики одношаји, у које долази домаћин ирема осталим члановнма своје задруге. После се говори о ноложају који има.ју у задружној мајка, домаћица, жена, девојке н деда. Ова-ј прилог М. Милићевића послужиће као ваљана грађа при изради потпуне слике наше нороднчне задруге, али ће још више послужити као упутство за црикупљање грађе ове врсте. На другоме су месту белешке Милоша Велимировића: ВасојсвиЛи, ПоЛимље, Метохија. Ово је обимом највећи прилог у осамнаестој Годишњици, и у њему јс обилан материјал за познавање комске подгориие. У њему се говори о планинама, водама, равницама, шумама, рудиштима, гробљима, старим н новим путовпма, становништву и његову животу н главнијим местима у Васојевићима, Иолимљу и Метохоји. Овај се прилог не може сматрати као научни нрнлог, али је драгоцена грађа, ако систематски и несређена, која ће врло корисно послужити научноме раднику, који се буде бавио овим иитањем. На трећем је месту радња Миленка Вукићевића: Школе и ширење иисмености у држави НемапиАа. То је листак из културне историје наше. Њим се писац трудио, да нам, и са оно грађе о овоме питању која је до сада пронађена, да што јаснију н потиунију слику о школовању и писмености у старој српској држави за владе Немањића. Посао је марљиво израђен, само је местимице, у недостатку поуздане грађе, прилично слободнијих закључака, којима су претиоставке осповица. По Вукићевићу за владе Немањића у српској је држави било више врста школа, као што их је у то доба било и у суседној Византији. Тако има доказа да је за владе Немањића било у Србији дворских школа, у владалачкоме двору и дворовима моћније српске властеле, у којима су, као у домаћим школама, учили владалачки и властеоски синови. Има прилично потврда, да је бнло и еаискоаских школа, нарочито за време св. Саве. Једна од ових школа била је у манастиру Студенпци или Жичи, и у овој школи су се младићи спремали за свештенпке. То је, дакле, била као нека виша, стручна школа, у којој су ученици добивали потребну богословску спрему. И уз ноједине цркве по градовима, а и но селима, биле су школе, у којима су свештеници радили као наставници. Алн најглавније су биле манастирске школе, јер су манастнри за владе Немањића били оно што су били II касније, за владе Лазара, деспота Стевана и Ђурђа и за турске владавине: најглавнија средишта за ширење писмености. За Душанове владе радило се у Србији п на вишем образовању,

те је Душан 1351. године тражио од Дубровчана, да му ношљу двадесет племеннтих н изучених младића, а сам је исте године послао у Дубровник известан број младића, да се тамо школују. Да је у српској држави, нарочито за владе последњих Немањића, била писменост нрилично раширена, има номена и доказа у Душанову Законику а и у бањској хрисовуљи краља Милутина. У овоме прилогу М. Вукићевића говори се н о настави и школскоме реду у нашим школама за владе Немањића, алн за ово нема још потребних доказа, већ је до тих закључака нисац дошао носредннм путевима, који могу бити н непоуздани. На четвртоме је месту прилог Андре Гаврнловића: Еелешке о варијантима сриских народних иесама, који нас је, нризнајемо, највнше заннтересовао. Он је иосвећеи проучавању наших народних песама, о којима јс до сада сразмерно врло много пнсано, али које ваља још са миогих страна проучити, иа да се добије потпуна слика о Нашем народном иесништву. А. Гавриловић у овој својој радњи говори о варнјантима наших народних песама, хотећи да изнесе, како су се поједнни мотиви наше народне појезнје постеиено мењали и ширили, служећи као нредмет многобројннм и разноврсним иесмама. У радњн се ириказује леп број примера из иашега народнога песништва н предања, из којих се види, како су се поједиие песме мењале према најстаријој, у којој је први пут опеван догађај, који је после, са некојим изменама, послужио као предмет разним варијантима те иесме. Примера ради, да нрикажемо, како су постали многи варијанти народних песама, у којима је нредстављена смрт краља Вукашина. Вукашин је погинуо, као што је историјски утврђепо, у боју на Марици између 25. н 26. септембра 1371. годиие. Помен о томе сачуван јеунесми „Марко Краљевић познаје очину сабљу", ио којој Вукашин гине на Марици, одмах носле боја, а убија га некакав Турчин, који се био иолакомио иа благо и сабљу његову. Међутим по народном предању Вукашина је убио слуга Никола, опет после маричкога боја, II тело му бацио у Марицу. Орбини је народно предање о Вукашиновој смрти узео за историјско тврђење, и по њему је непознатн летописац (у Троношкоме летопису) исиричао читаву бајку о смрти Вукашиновој. Догађај о смрти Вукашиновој, исиричан у троношкоме летопису, постаје предмет народне иесме, само са нромењеним имеиима главних јунака: Вукашии је замењен будимскам краљем, убица је Никола Томановнћ, а Марица је замењена Косовом. Сад анахронизам иде даље. По другој народној песми Вукашин је рањен на Косову,