Просветни гласник

284

к о в ч

Е Ж И 'Љ

виде здрава. и срсћиа у иовоме храму нросветноме, на срећу не само своју и својих родитеља, него и на добро наше Отаџбиие и славу узвишенога нам Краља, који се брнне о свему што је добро ! Збор се једногласно и громко одазвао три пута: Живео Краљ! и онда се мирно и у највећем задовољству разишао. Тако је скинуто и то шггање с диевнога реда и нова школа почоћо да со зида јопг овога пролећа. Ј. * Нрослава Двети у школама. — Са евих страна стижу нам гласи, да су ово године Цвотп ирослављене и но основшш школама сеоским на најсвечанији начин. Том приликом наставници су не само иш.1 и с децом у цркву, него су на иајсвечанији начин посло службе Ложје и у школи својим говорима износилп значај тога дана и по цркву и веру нашу и по живот нашега народа. Особито је истицано ово иоследње. И доиста, није све једно држатн обично предавање на часу у школи о другоме устанку, и овако заједиички, овако свечано, после службе Божје, на с&м тај дан, кад се гора почиње заодевати листом, кад сва прнрода оживи, сетити со оних див-јунака, оних соколова, који се искупише код дркве таковске и једнодушно одлучншо да устају на Турке ; и усташе, и лавовски се борише и Србију ослободише. Тај помен, то сећање, не мозке а да не изазове у младим душама и дивљење и захвалу. А шта се овим постиже, то људп од књиге, од школе и науке, добро знају. С тога но можемо а да не похвалимо овакав иоступак оиих наставника, који су поклонили довољно пажње овој ирослави, и исто тако и оним надзориицима школским, који су одобравали на и настојавали да се она изврши што свечаније. Особито је ово важно ио селима, где су дечје свотковине тако ретке, где их сем светосавско више и нема. Цвети су доиста прави српски народни иразник. Јер, да није било њих, не би било ни слободе сриске. Оне су творац данашње државе наше, миле нам Отаџбине, п зато је потпупо оправдана н прослава њихова у школи. И, ми се надамо, да до године неће изостати ни оие школе, које ове године то нису учиниле. Г. * Ђурђевски уранак у школи. — Даје здравље највоћо добро, то нико пећо спорити. Вез здравља не могу се вршитп како ваља ни Физичке ни исихичке радње. А од живота, весеља и уживања каква не може бити ни помена. Зато је озбиљна дужност васпитачка, да се поред осталих разноврсних развитака дечјих пази и на здравље њихово. А да школа за ово није погодна, то је свима добро познато. Школе унраво дејствује обрнуто. Из чисте нрироде, са сунчане зраке и јаре , на којој толике мијазме угину, ми покунимо децу и затворимо их у какву избу са поквареним ваздухом, у коју често супце никад и не доиире. И што дуже деца седе у њој, што смо ревиоснији у настави, то више убијамо и здравље своје и своје деце. Школа лоше утиче на развитак телесни и тиме, што седећи у њој деца немају кретања; а без кретања пи јача растења. Ту пема ии дубља дисања ни јача крвотока; а где овога нема, ту се и крв довољно не чисти, а што је крв нечистија, то су и ду-

шевпе радње спорије и тупље. Сушта дакле противност ономе, што васпитање хоће. С тога одсудно греше они наставници, који се много затварају с Децом у школу, а мало их изводе у поље, у шетњу, у чист ваздух, у живу књигу, која со зове ирирода. А ако то у многоме зими морамо да чинимо, лети ие морамо. Ваља знати, да је лети овај излаз и потребнији. Зими со и сам ваздух у учионици лакше II бољо обнавлл него лети. Зими и заиара толико не квари ваздух, а прашииа још мањо. Свега тога лети има више^ Иа нротив, лети је мпого чпстнји ваздух и много внше интолоктуална и естетичнн интереса има у пољу но у школи. Зато одвише греше оии, којп се лети затварају с децом у школу и пе изводе их никуд. Оии раде сами противу свога циља. А колико ли тек греше они, који ни у иролеће децу не пзводо?! Овај се грех ничим измирити по можо. У иролеће се природа буди. У пролеће је пајчистији ваздух, најзгодиијо време, када нијо ци зима ни врућина. У пролеће све оживи и све зове човека на поље, у природу. Па зар ми онда да будомо неприродни ? За ми онда да бежпмо од ње и да се затварамо у избе и апсаие, какво су често наше школе? Зар опда, кад природа собом, целином својом, обузимље сву душу иашу, ми да се затворимо и међу чет.ири зида проучавамо само мртве атоме н.ене, и сецкаие и изгрижене делиће њене, па и то често само у голим речима?!.. Не, не. Такав васпнтачки рад није добар. То није ни настава добра. Она је добра кад је жива и кад тоди души дечјо.ј, кад се слаже с природом њиховом. Ако се не пре, „Ђурђевски уранак " треба да заиочне ово. 'Бурђев дан пада у најсрећније, иајдирљивије време у години. Зато је и народ наш уранак на тај дан увео у обичај. И где је он изг}бљеп, ваља га повратити. Школа, као културна установа, често пресађивана са стране, слабо је назила на народве обичаје, и с тога је многи кориспи обичај она пренебрегла. Отуда .V нас „мајалоса", место Ђурђевскога уранка, који долази само иосле пет дана од немачкога или јевропскога „мајалоса". У толико боље. Што додиије, то тоилије п безоиасније. Од Ђурђевскога ураика па дал>е, у мају и јуну, ваљало би тако често правити излете у чисту природу, да би управо само кишни, хладни и сувише врели дани остали за рад у школи. Нека сваки наставник промисли, коликои колико би предавања могао да држи у пол,у, под отвореним небом, много лепше но у школи. А каква је и колика је разлика између физичкога, моралнога и естетичнога развитка у школи и у отвореној ирироди, о томе не треба ни говорити. Многи се изговарају иа расиоред часова, који је проиисан и ио којему, веле, морају радитп. То није никакав оправдаи изгевор. Ако би се на расиоред гледало, ученици никад не би ни изишли са својим наставником у поље, јер за то иема часова у раснореду. Али тако не стојп. Нити морају иропасти сви часови онога дана кад се иде у поље, нити могу они којн пропадну бити довољаи разлог, те да се изгуби све оно што се излетом добива. У ирироди се деца но само ириближују њој и гоје од ње 11 телесно и душевно, но се више ириближују и људима и једно другоме. А ово нам васиитање нај-