Просветни гласник

294

н Е к р 0 л о г

СВЕТ01ИК П. РАНКОВИЂ

Овогодишње нролеће врло је кобно за српску школу н сриску књигу. За непуних двадесет дана изгубисмо два добра наставннка, два одлична приповедача на.ша. Још не бесмо ни Вукићевића како ваља ожалили, а већ стиаге глас да је и Светолик Ранковић подлегао тешкој бољци, с којом се јуначки борпо. Вративши се у Београд са српскога ириморја, куда, је био отшиао да ублажи своју бољку, у брзо је болести подлегао и преминуо 18. марта, баш кад се био иочео будити живот у природи. коју је иокојник тако волео. Ранковић је рођен у селу Моштаници (окр. подунавскога), 7. децембра 1863. године. Отац му је био учитељ. После поста свештеннком и оде у Гараше (крагујевачку Јасеппцу), те је у томе месту Светолик провео детињство. Основну школу учио је иок. Светолик у Гарашима и Вукосавцима, четири разреда гимназнје и Богословију у Београду. 11о свршетку Богословије послан је, као државни питомац, у Кијево, у Руснју, и ту је свршио Духовну Академију, слушајућп богословске и ФилосоФСке науке. Кад се вратио у Србију, буде постављен за иредавача у крагујевачкој гимназији, и у томе звању је остао до 1890. годиие, тада је положио проФесорски иснит из богословских наука и постао ироФесорем у Крагујевцу. Из Крагујевца је био премештен у Ниш, па у Београд, где је остао са службом све до смрти. Ранковпћ се приповетком јавно доста касно, у двадесет деветој својој годнни. Али ирвим својим радом ове врсте („Јесење лишће" у Отаџбини 1892.) привукао је на себе пажњу и понуђено му је сарадништво многих наших листова. И он је почео нривређивати сриској књпзн. Дело, Бранково Коло, Стрељачки Гласник, Хришћански Весник и др. нашн листови бро.јили су Ранковића у своје вредне сараднике. Ранковић није остао само на сликама из живота, као што наши приповедачи у последње доба махом раде, већ је одмах, како је изашао на глас као приповедач, иочео обрађивати н веће нриповетке, иа н романе, из нашега народног живота. Његов роман „Горски цар" изишао је у шестоме колу Српске Књижевне Задруге и врло је лено примљен и од читалаца и од наше књижевне критике. Овнм својим одличним књижевним послом Ранковић је само увећао и још боље утврдио онај лени глас, који је као српскп приноведач већ био стекао. Њиме је стао у ред првих наших млађих ириповедача. Пок. Светолик ннје остављао пера нп у носледњпм данима, кад га је већ болест била ночела сасвим савлађавати. Тражећи лека својој бољци у нрироди и чистоме, ваздуху, био је отишао у манастир Буково, у Крајину, н ту, где је ваљало да се одмара и штеди од сваког напора, он се лаћа пера и за кратко време израдио је и други свој роман из нашега народнога живота, „Сеоску учитељицу", ко.ји је наградила Матица Српска, и сад се штампа трошком Коларчеве Задужбине. Као да је нредвнђао, да ће врло брзо за увек престатн са сликањем народнога живота, па је хитао да што више од смртп уграби. Радио је и на стручној и школској књижевности. Штамнао је за своје ученнке Омилитику, науку о беседништву, коју је у Богословнји и предавао. Бно је ваљан иаставник. Његови учен«ци дуго ће се сећати његове убедљиве речитости, ретке отворености и велике љубави нрема наставничкоме послу и ученицима. Светолика је смрт покосила у најбољој му сиази. Тек је био почео како ваља развијати своју делатност и у школи и у књнжевности, па је већ престао радити. Да је било живота српска књига би била његовим радовима знатно обогаћена. Али већ н по овоме, што је до сада урадио, он је обезбедио себн место у историји српске књпжевности. Нека му је слава и вечан иомен.

О дговорни уредник : Јован Миодраговић

штампано у ДРЖАВПОЈ ШтАМПАРИЈИ