Просветни гласник

320

НАУКЛ II

ПАСТЛВА

Кад се разгледа све ово што довде рекох, види се, да су основне школе за ирвих петнаест година носле таковског устанка слабо отваране. Сразмерно слабије ио у првом устанку. Али и то има свога узрока. Сва пажња кнеза Милоша била је обраћсна па тековнну народннх права и на своје утврђење. Оснм тога он сам јавно није смео да радн на нодизању школа, јер зато нијо имао одобрења од Норте. С тога 1830. гедина чннп нрелом у житу наших основпнх школа. До тога времена оио истива постоје, али не као државно, већ као општннеке или цршгеве, или их издржавају појединн дечји родитељи. Впделп смо раније да је још у првом устанку једног учптеља у Београду нлаћала НЈЖва, што је држао певницу те невао у цркви, па тако је било и сада како у Београду тако и у некпм другнм местима по Србији. Кпезу Милошу није било право да плаћа учитељу за с«у децу, како ону сиротних тако н ону богатих родитеља За то иареди туторима цркве: „да он не на„лазп за нрнстојно да црквена каса и за ону децу „учитељу плаћа, који су у сас/гојанију сами за своју „дјецу плаћати. Зато наложено пм је, да у будуће „каса црквена само за убогу дјецу учитељу пдаћа, „а ирочи имућп родител>и за своју дјецу сами да „плаћају"'). Осим тога, што су школе одржаване номенутим средствима дешавало се ио некад да се ванредни нахпјски приходи даду школи. За то имамо наређење кнежево од 23. марта 1823. годние, којим је заповеђено кнезу смедеревске нахије Петру Булићевићу да прода неко сирово прошће, на приход да употреби на одело или књпге каквога сирочета ђака из школе смедеревске 2 ). Исто тако има трага о једном другом наређењу кпеза Милоша упућено Јеврему Обреновићу да неку казну од 200 гроша, на коју беше осуђен један трговац, уступи ваљевској школи. 0 подизању школских зграда за ово време старале су се саме општине и сваки из општине давао јс шта је могао и мнловао. Али и за тај иосао требало је одобрење врховнога кнеза. Чешће се догађало да кнез заповеди којој онштпнп да подигие школску зграду. Тако је наређено темннћском кнезу Милети Радојковићу и левачком Живку ЈПокорцу да опи заповеде Јагодинцима „да се постарају што скорије школу у вароши начинити у иризренију грађења школе богати да илате новцем а спромашип да донесу јанпју, н то бсз разлике има лп којег од њи дјете у школи или пе". (Грађа за истор. Краљ. Србије књ. 11. стр. 411.) — Исто ') Грађа за историју Краљ. Срб. II. стр. 413—414. 2 ) Грађа. стр. 414.

тако имамо података п о подизању основе школе у Пожаревцу. При њеном грађењу кнез Мплош је наредио своме брату Јовану, који је тада био кнез у пожаревачкој нахији „да се јапија за школу довуче пз вилајета беолучког, а варошани сви да плате мајсторима који ћс школу правнти, но школа да буде просграна". По другим месгима узимане су зграде, које су се затекле, а нмале толнко нростора да сс у њнма, могла сместпти школа. На иоједииим местнма то су бнле старе кућерино нлн зграде приватннх људи, које су давали за школу само за то „да им деца код очију не остану слепа". Положај учнтеља у ово времеод 1815. 1830. ннмало није био завидан. 0 њихипм илатама истнна нема ништа забележено колике су п какве су биле, али из оних података, који нам стоје на расположењу, види се да су им и нлате и положај били бедни. Знамо нпр. да је град Пожаревац погодио свога учитеља за 100 гроша на пола године. Оиштини се н то чинило много, те кад нрође прво полгође онштина му плати само 50 гроша. Учитељ се на ту ненравду потужи кнезу Милогау н овај нареди да се учнтељу исплати н оних 50 гроша, јер не налази да је много ни 200 гроша гглатити учитељу на нола године (Грађа... II. стр. 413.) Учитељскога посла нримали су се обичпо сиромашни људп, који су били писмени. Ови су сиротовали и живели само од евоје илате. Како пм је била танка илата тако нм је био и живот танак. С тога, као људп који немају никаквога нмања, ослобођавани су свих терета н норезе. Али н за тај посао требало је „височајше" одобрење. За то имамо као нример једаи кнежев акт од 17. Фебруара 1822. којим се учитељ великодреновачки ногато „нема куће ни баштине своје" ослободи од плаћања порезе (Граћа... II. стр. 413.). У селу Чумићу, округа и среза крагујевачкога био јс у ово време учитељ неки БекиЛ, којн је учио у истом селу још у време првог устанка. То беше врло снротан човек од сиротне иородице, те такође беше ослобођен. од свих терета општинских и иорезе. Кад се све ово разгледа, што рекох о основним школама за првих 15 годиаа повоослобођене Србије, види се да оне не стајаху добро. Цело стање у земљи било је ировизорно и неодређеио. Исто тако бпло је и у осповним школама. Учнтељи су живели од данас до сутра не знајућн да ли ће на крају своје службе добити оно злеуде плате, које су им имале да илатс поједине онштине или ноједине личности. Саме школе већим делом зависиле су од милости ноједипих људи. Али није у залуд речено, да је сваки почетак тежак. И поче-