Просветни гласник

ОЦЕНЕ II НРИКЛЗИ

328

наиђе на добар одзив и да всћ идуће године добијемО друго издање, које би бнло нешто нрерађено, те садржнном још и боље, сликама богатије а техиичком израдом угледније. —ић

Мали пустињик, Морадно-религиозна прича за мдадеж од Хр. Шмида. Превео Мих. М. СтанојевиЛ, учитељ. Београд. Издање књижаре Вел. Валожића, 1899. Штамларија С. Хоровица код „Нроевете". 8°, ст. 44. Ни једна књпга, намењена младелш, није до сада онако иредусретљиво нримљена код својих младих читалаца, ннти се тако радо чита, као Робинзон Крусе. То је још и данас једна од најзанимљивијих и најподеснијих књига, која се може дати младелсн иа чнтање одмах после школске читанке. Тај необично редак успех, постигнут овом књигом, узроком је, што су се многи књижевни радници, ппшућн приче за младеж, више или мање угледали на срећнога писца Робинзонова. И нрича Хр. Шмида, коју, у нреводу Мнх. Станојевића, овде приказујемо, рађена је угледањем на Гобипзона. Богољуб, јуиак ове приче, својим пустињиштвом подсећа на Робинзона и његово бавл^ење на усамљену острву. Ево кратке садржине Шмидове нриче: У близипи куће Богољубова оца, која је на морској обали, лежи у мору Зелено острво, куда Богољубов отац, котарпчар по занату, пде чесго ради лепа врбова прућа, когаје тамо у обиљу. Једнога дана он спреми, као п обично лађину, и на Зелено острво поведе и Богољуба, коме је било тек дванаест годииа. На острву су дуже остали: насекли су прућа и снели у лађицу, па су почелп купити орахе, којих је тамо доста било. Богољуб је носио орахе на лађицу. Једном таман он беше пзручио котарицу ораха, а поднже се бура, за тренут ока отрже лађицу од острва и с БоголЈубом понесе је на морску пучину. Богољубов отац сав нрестрављен иохита обали да помогне Богољубу, али је све било касно: ветар је био однео већ далеко на море лађицу и Богољуба на њој. Богољубов отац је већ мислио да му је син пропао у морским валима и сутра даи оде ожалошћен кући на лађици, којом беше дошао да њега н Богољуба потражи сусед му рибар. Сви су мислили, да се Богољуб удавио, али тако није било. Ветар је отерао лађицу до некога острвцета. Кад се бура стишала, Богољуб је изишао га суво, п сад ночиње његово пустињиштво. Острво, на које се спасао, било је камеиито и пусто : нигде

живе душе, нигде хлеба, па чак пи лишћа ни корења. Опо мало хране и воде, што је било у дађици, брзо је утрошно и крај највеће штедње, и отпоче трпети и глад и жеђ. Срећом наиђе у брзо иа извор лепе воде, а у шеширу се беше задесила нека чиода, од које је нанравио удицу, и тако је у мору хватао рибу, те је утољавао глад (!!). На лађицн је било сдучајио и кресиво његова оца с трудом, те Богољуб имаде и ватре. Дуго је на осгрву остао. Обућа му понустн, одело се подера. Али Богољуб се и томе довио, па је од дашчица, које од лађице беху још остале, и кајиша направио себи као неке дрвене иапуче; очев огртач, који је случајно заостао на лађици, нренравио је себи за хаљину; од сите је исплео себи шешир. И таман се био како тако привикао мучиоме животу на пусту острву, а деси се нешто, што њега доведе у очајање, али што је помогло, да се он спасе Каменитога острва. Кад је једнога дана био ваи колибице, која му је било једино склониште од мраза и жеге и од сваке друге непогоде, ватра, коју беше оставио на огњишту, разбукта се, дохвати суво грање, од чега је била колиба направљеиа, н за неколико тренутака пожар уништи све имање Богољубово. Он поче очајавати. Али добри Бог, коме се он увек усрдно молпо, баш тада пошље му спасиоце. Богољубов отац био се задесио на Зеленоме острву баш у онај мах, када се била упалила Богољубова колиба на Каменитоме острву. Видећи велике колутове дима на острву, које је било далеко иа морској пучини, у њему се пробуди нека слутња, која га гонила да походи то удаљено, дотле њему непознато острво. Спремц се са својим суседима и на лепо опремљепој лађици оде Каменитоме острву. Његова се слутња испунила. Тамо је нашао свога Богољуба — малога пустињика. Богољубовим повратком сви су билп изненађени и обрадовани и захваљивали су Богу за то. Њигово изненађење бпло је још веће, кад им је Богољуб показао велики завежљај бисерних зрпа, која је собом донео с Каменитога острва а која је, не знамо како и кад, вадио из бисерних шкољака. Тако се он био и спасао иуста острва и постао богат. На овоме је месту прича завршена. Као што се види, прича није без интереса и доста радо ће је читатн они којнма је намењена. Али је у њој, сразмерно врло краткој, много неприродности а и недовољно јасних места, где ће млади читаоци застати и мучити се да нађу потребна им објашњења. Од многих оваквих места помињемо само оно, где Богољуб показује завежљај с бисером. Кад је он и како хватао бисерне шкољке?