Просветни гласник

52*

К 0 В Ч Е Ж И Ђ

411

Све је ово у лепој, густој а сада и зелепој шуми. На саставцима ових двеју долииа је лепа пољанида, где се ви скинете и оставите кола и туђе иоге. Сад је ред на ваше. Од подножја па до врха брда води лои вијугавм пут налик на ударену змију, и овде видите оправданост оне изреке: „какав хат, онакав снхат". Прво је питање путнику: колико треба док се изиђе горе. И на њега вам нико не може одговорити тачно. Посматраће вас, мериће вас, па ће рећи од прилике: „двадесет минута, до пола сахата". Ја и мој млади друг (с мало месечине на глави) бесмо боље среће: ми јуначки изиђосмо за 20 минута. Али смо горе морали да се огрнемо капутима и да се добро издухамо, иа опда да уживамо. И доиста смо уживали. Не само пгго смо у правој шуми, у нланини, у величанственој тшпини п самоћи, него је и поглед одатле ииз долину Карловцима и преко Дунава чаробан. А имиозантноме сноменику још прилазите нолако, тихо, с правом побозкиошћу л будном радозналошћу. Око њега и пред њим исечена је гаума те да би се могао боље видети из даљине, нарочито с дупавске стране. Сномеиик је доиста леп. Он је прост, али и по облику и но величини и лепоти одговара узвишеностп душе Бранково. То је једна колосална пирамида, састављена од више делова, од којих је сваки толики, да се чудите како је изиесен на ово брдо. Али се онда сегите, да је љубав свемоћна, и да је то она учинила. И у себи велите: добро је што је свако, те нека се баш види, колика је љубав народа срискога према песипку своме, песнпку младости, леноте и народпих идеала. На великоме посгаменту, који је ухватио колико осредња соба, нодиже се од тесана и углачана камена коцка на два метра впсине, тако, да цео спомоник износи на пет метара висине, а ограђеи је јаком гвозденом оградом. Пред сиомеником с источно стране сгоји мала плоча доносона из бечкога гробља на којој пише: „ Алекса РадичевиК рођ. 1824, а умр'о 1853". А испод овога стих: „Много хтео, много зааочео, Час умрли њега је аомео". А испод овога додано: „ Прсмештен на Стражилову у Карловцима 10. јула 1883". На самој пирамиди горе стојн крупним златпим словима написано: ВРАНКУ СРПСКИ НАРОД Волика коцка на којој је иирамида завршује со камељем из разних сраских земаља, и на свавоме камепу стоји одакле јо. Тако, одмах спред, иа самоме углу одакле се долазп, стојп : Авала, у средппн Фрушка Гора, а на друтом крају Лов&сн, То је с нсточио стране. Даљо, редом, са северие: ЛовИен, Динара, Клск; са занадне: Клск, са Вршачке Кулс, Лљсшивица; и с јужне: Џљсшивица, Вслебит, Авала. 'Гако имате заступљене готово сво српске земље. Идеја доиста красна н иеумрломо несниву пнје се могао поднћн ленши сномеиик. Сад се сећате, шта покрива ово хладно камење, овако нравнлно сложено. Оно нокрива песпика лета младих, песпика љубави и весеља, али и туге п сете. Не; оио покрива

само телесно остатко његово. Пре већ скоро нола века он је иреминуо у туђини, у 29-ој години млађанога живота свога. Ох, Боже, па он пије доживео нп тридесету !.. А пре тога на десетак година он је овуда, као ђаче карловачко, као восели гимназиста, ходао, пентрао со по овим брдима и овде, иа њогову омиљеном Стражилову, повајвише содео, учио, иремишљао; очајавао и певао младост и судбу људску; и овде »Сдуш'о грома И слуш'о олују Чудио се Хитроме славују«. Овде је младалачко срце осећало буру младалачких осећања и иевало »Момак иде враголап, Кроз гору се шири, Леп је геа' но лепи даи Што кроз гору вири...« И дивни „Растанак ђачки" и дивне све песмо Бранкове, ненадмашне до данас, одавде почињу, овдо имају извор. Иа, ево, овде им је и уток... Ао, смртн !.. . »Ао, свете, мио и премио, Красио ли те вшнњи удесио! Само, само још да мрети иије. Ал' већ нека, кад ииако није * Тако је иевао песник последњих година, кад јо вндео, да »Дође доба Да иде у гроба«. * Бранко, песннче велики и мио свому Српству подједнако! Ти нисн умро. Ти си жнв. 'Гвојо је тело само нодлегло п ис!рулело, те му остатке захвално ти Српство крнје нод ову хумку. А твој дух је жив. И ои ће живети докле је год твојпх песама и младости. А то зиачи: на вок!. . .

Рођен у Броду у Славонији, одрасгао у Земуну, иа погледу Авале н поносие Шумадије, иуно хороја и соколова, Бранко је нодједнако посник и овостранога II оностраиога Српства: он је песиик целога Срисгва. * Слава ти песниче! Слава и понос Сриству које те нма и воје ти захвалио овако видио подигло овако вечни споменик! А ми, хајде сад да идемо. Ноге су се добро одмориле: Сад можемо натраг. Низ брдо јо лако . ... А ја и мој друг одавно смо воћ почели да идомо низ брдо . . . . Утркивали смо се, ко ће бржо._Алп, то је лако.... Доле нас је чекало стакло хладно воде иа столу и чаша и отворена велика књига, у коју се уиисују ноходници Стражилова н овога величанственога споменика. И ми се унисасмо, под бр. 2678 и 2679. Значи, да јо толико њих до сад иоходило ово за свакога Србина свето месго. А за ових шеснаест годнна то иијо много .... Нри повратку чинило иам се као да идомо из цркве и као да се враћамо с богомоље. Ј. М.