Просветни гласник

446

НАУКА И НАСТАВА

него лреме, појам којега се доцније развија и иростор је много лакше мерити него време, јер нема никаквог чулног оруђа за изучавање далеких времена као што нх има за простор. И редигија, првобитна маниФестација људског духа, вера у моћ природе над човеком и у везу природе с човеком, много лакше постаје и одржава се него паука и ФилосоФија, Релнгија, иај1ача веза људи са прнродом и међу собом, која се дотиче првобитнијих, дубљих страна човекова живота, његових осећања радости и жалости. нада и жеља, лакше се одржава по томе теже пропада него наука и ФилосоФија са њиховим законима и принцима, јер за религиозну веру не треба човеку иикаква напрезања и мишљења, док за апстрактне истине треба дугог и великог напора и рада; религија је биљка која расте из душе човекове сама од себе, без икакве неге и напора човекових, док је наука много нежнија биљка, коју треба непрестано гајити и штитити од спољпих опасиости и која брзо вене у друштвеним потресима и невољама,. И у области религије, доцније више, племеннтиЈе Форме њене теже се одржавају и -лакше нропадају него њеие раније, ниже Форме ; првобитна вера у Фетише, зле п добре духове, у непрестано уплетање бога у људске ствари, хвата миого дубљи и трајнији корен у људској души и лакше постаје и одржава се него доцнпја виша вера у једног далеког бога који свима стварима управља по разуму и закону ; већини нижих људи појам једног бога и сувпше је висок и апстрактан те им је врло тешко да у множини разноликих ствари и појава схвате једног бога, по томе монотеиам и није религија за масу људи него само за више, племенитије духове, док ће се маса увек задовољавати пижим Формама религије и остајати својпм умом на нижим ступњнмањиним и та првобитнија нижа религиозиа вера увек и у свакој прилици потискује код масе нижих људи вишу, племенитију веру, која им се само насилно, вештачки може наметати и која се код њих по томе може чувати само непрестаним бдењем и штићењем, васпптавањем и уверавањем. Тако је племенита хршпћанска религија могла за све време своје ухватити само плитак корен у обичној људској души, начипити само површан, танак слој на њој који живот и нижа вера пробијају и кваре на сваком кораку; отуд се хришћанство почело кварити чим је ушло у ашвот и постало државна религија; његово распадање почело је са увођењем јерархије, која датира из пре хришћанског времена и његово изметање види се његовом иемоћи за живот, пошто су његови принципи оста-

ли чисти и светли само на појединим узвишеним тачкама, у појединим временима. Иошто се хумани, историјски човек одржава много теже него природни животињски човек, са миого више бораба н болова и пошто хумани човек постаје и развија се све више у све вишем друштву људском, то се и све више друштво људско одржава много теже са много више нанора и бораба него првобитније Форме, племена, Фамилије и појединци. Само у друштву може виши човек задовољити своје више хумане потребе, само кроз друштво постаје се виши, хумани човек, али друштво људско много је теже одржати него фпзичкн живот инднвпдуе, животињског човека, јер је свако друштво састављеио из већине оних који раде само за себе, за своју уску, личну корист и мањине опих који.се жртвују и раде за општа добра друштва и уклањају општа зла, боре се против општих оиасности; већина људи у сваком друштву нерадо се покорава законима на којима се и оснива свако друштво те је већина људи иротшша друштву и ради против њега. И зло у опште т. ј. све оно што је противно друштву развија се у човеку без муке и напрезања, док свако добро т. ј. оно што годи друштву негује се и добија само великим наиорима и борбама. Да би се друштво одрагало треба соцпјалиих врлина које се врло тешко и споро гаје, док себичност расте и развија се сама од себе, без муке, иаиора и изучавања. Право и моралност, доциије људске тековине, врло су слабе препоне коједруштво иставља природној себичности људској те их себичност врло често пробија и гази, те свако друштво само великим наиорима и борбама сузбија ту себичност човекову у одређене донуштене границе; много више међу људима самим има деструктивних снага за друштво, антисоцијалних порока, страсти, себичности, мржње, злобе, зависги него конструктивних, социјалних, племенитих — симпатије, љубави, пријатељства; као да су добре радње човекове само рудименти његових рђавих радњи, минималне негације њих; отуда је ступањ моралиости већиие нижих људи у сваком друштву врло низак; довољно је не бити злобан и завидљив па да се буде добар т. ј. социјалан, моралан. Отуд је на вршење онштих социјалних дужности п обавеза већину људи увек нагонила само невоља и сила, ауторитет и религија; за већину нижих људи социјални су интереси висок анстрактан појам, док је одржање себе и подмирење својих личних, себичних потреба ближи и разумљивији појам за њих. Сила је владада у свима друштвима људским од како су постала; влада силе и ратовн јесу најоиштији Факти историје друштва људског, те се свако