Просветни гласник

ПАУЕА И БАСТАВА

447

више друштво одржавало само великим борбама и напорима и брзо се расиадало прп јачим потресима себичних счла изнутраипритискомјачихсилаепоља. И место страха од бога и силе који су до данас били од најјачих веза које су везивале и држале људе у друштву и с чијим је губљењем долазила и пропаст народа и држава, — место тога што се све више губи, истиче се прогресом свести и снажи једпа нова веза, која везује људе у друштво и одржава их у љему а то је све веће увиђање узајамне користи од живота у друштву, све свесније уверење потребе друштва да би се моглс задовољити све многобројније и разноликије иотребе појединаца. Тако човек мора савлађивати много животињског у себи да би могао живети у друиггву и да би се друштво одржало; као што мора отупити своја чула да би могао развити ум, тако мора отупити своје животињске снаге да би у њему било места за хуманог, социјалног човека. Тако се потоње више Форме које је човечаиство на себе узимало у процесу своје исгорије, народи и државе, одржавају много теже са много више напора, мука и бораба него раније, ириродније Форме његопе — плеиена и Фамилије, иема ни једне државе у историји која није претрпела многе и јаке ударе, преврате и катастроФе, изнутра и с поља; нема ни једног народа који није проливао мпого крви своје и подносио многе и велике жртве да би се одржао. А само те више Форме живота и друштва људског, народи п државе, кадре су да развију у појединцима и да им даду све оно узвишено и лепо које човек тако скупо купује; само оне могу да посгичу и развијају све оне узвишене социјалне врлине које су главна карактеристика хуманог човека ; и те велике, мучне и крваве борбе народа и држава и потицале су и оснивале све велике историјске тековине човекове и инспировале највећа дела духа људског. Пошто је природа непријатељ хумапом, вишем човеку и пошто је велика већина људи непријатељ друштву а пријатељ само себи и пошто се само у друштву могу добити највиша добра људска, то је добитак сваког добра скопчан са великим напорима и боловима; свако добро, све леио и племенито купује се само но цену многих мука, болова п зала; што је веће неко добро веће су и муке и болови да се оно добије и одржи; отуд толико зала и болова у друштву људском; човек мора триети многе болове да би себе одржао, да би одржао народ, драсаву, друштво, цивилизацију; велика зла мора чопек савладати да би добио велика добра. Такб сва зда код човека нотичу у главном из два извора: из непријатељства природе према човеку и из неиријатељства већине нижих људи према дру-

штву т. ј. из пеиријатељства природног лшвотињског човека ггрема вишем човеку, илеменитом и хуманом. Отуд је сва цивплнзација људска, сав прогрес човеков у лепом, добром и истинитом само крвава тековина која се врло мучно добија и врло тешко одржава а никад поклон или налазак; најмањи немар од људске стране доноси реметења и зла у друшгво и за кратко време може да пропадне све оно што се столећима текло и задало. Човек мора вечито бити будан и на оирезу не само од нрироде и њених непријатељских, деструктивних снага према човеку, јер она радије и пре руши све људско државе, народе и цивилизације, него што их диже и одржава, - него и од масе нижих, природних, животињских људи, који су са својим животињским и себичним нагонииа и снагама увек непријатељи свега вишег друштва. Велика већина ннжих људи крије^ у себи своје животињске потребе и пожуде; друштво је моћно само да маскира животињу у човеку, цивилизација је само политура животињске суровости човекове а унутра у души човека вру животињске снаге н нагони; испод политуре цивилизације остаје животиња, чиста и гола. Отуд у сваком друштву човек се јавља маскиран хуманошћу и ту своју маску племенитости скида радо и свуд где може, кад је сам или у потресима и превратима друштва. А ношто човечанство располаже само одређеном количином снаге, Физичке и духовие, и ношто само сувишком, луксузом своје спаге и по томе с највећим иапорима одржава цивилизацију своју, то ће морати доћи време кад ће човек морати нридржати сав остатак своје снаге да би одржао свој физички , органски живот, и ако какав ранији потрес и преврат земљин не буде угасио живот човека, носледњи човек биће онако исто ириродни, животињски, дивљи човек као и први човек. Тако и језик, који је ранијег постанка од народа, држава и цивилизација као и религија, лакше се држе него ти доцнији моменти и одржавају се и оида кад народи и њихове државе и цивилизације пропадну. Друштво човеково као највишп моменат живота одржава се тешко и напорно с те стране шго врло мали проценат рођених индивидуа у сваком друштву долазе до иотиуне зрелости, кад су најпотробиије п најкорисније друштву; гајење деце скупо је и највећи нроценат умире у доба кад још не могу сама зарађивати, те врло мало достигну доба кад могу вратити друштву што је оно на њих потрошило. Израчунато је да вредност цолокупног имања у ГГруској износи једва '/„ од трошка учињеног на негу и васнитање нараштаја који долази,