Просветни гласник

448

наука ii

настава

да би достигао само оиу висипу на којој друштво већ стоји, а ношто највећи број индивидуа у сваком друштву умире у то прво доба док није достигло висину свог др-уштва то велики део све снаге и напора друштва пропада увек без користи. Иошто је само више друштво посидац све цивилизације и свега прогреса људског то се п цивилизација врло тешко одржава и увек је нестаје при јачим потресима издутра п с пол>а. И пошто се све опо што је доцније и више све теже одржава то је н сва доданашња цивилизација човекова много више култура природе и тела чевековог него култура душе и духа; човеков ирогрес до данас много је више у материјалној, телесној култури, док ни душа ни дух човеков нису добили много иоред свега прогреса те културе, иоред свих открића и лроналазака; врло је мало смањена сума телесних болова, док болови душе и духа ностају тим прогресом све дубљи и шири. Отуд је човечанство у главном учинило врло мало правог напретка, који се од свега најтеже одржава и сваки корак тог нанретка плаћен је врло скупо, само великим борбама и напорима. Но и сама сиољна природа није новољна тој правој цивилизацији човековој; нс само да је врло мало крајева на земљи ловољних њој, него и сама природа нигде није толико отворена човеку да би у њој могао без напора задовољити потребе душе и духа свога; нигде сама природа не блажи болове душе нити му даје да одмах, непосродио разуме њено бивање, њене појаве и ствари. И сва добра и тековина друштва, које се добијају само савлађивањем природних снага, његоиа оруђа у механици, саобраћају, нндустрији и у друштвеном животу, брзо се ремете и кваре, потамне, зарђају и опадају нод нритиском природе и њених снага, те се и могу одржавати само неирестаном будноћом и напрезањем човековим. Тако из непријатељства природе према човеку у опште а према његовој души и духу, највигае из иепријатељства природног ншвотињског човека према социјалном човеку, из тешког одржавања и лаког пропадања свега скупог, лепог, племенитог и узвишеиог што виши историјски човек тече и ствара, из немоћи достићи правду и истину и из сеести о немоћи својој потичу сва зла и болови, сва жалост и туга код правог вишег чбвека', те у животу његову има много више мука и болова него радости и милина, док нижи, чулни човек садашњосги обичио налази у животу све што му треба, те је и сума његових болова миого мања. Тако у опште пошто је све раније све потребпије, то оно и постаје и одржава се све лакше,

са све мање напора; што је доцније све је непотребније, све је внше луксуз, те се све напориије и теже одржава; човек, луксуз нрироде, одржава се врло тешко према другнм стварима, цивилизација и дух, луксуз човека, још теже. Иошто се све доцније све теже одржава, све раније све лакше, то све доцније тежп да пређе у раније т. ј. да га нестане, да се -изгуби у онштнјем, моћнијем од себе. Пошто је рад мучан и тежак човеку, пошто већина нижих људи раде само за то, само оио и онолико што и колико морају да раде и пошто само виши, племенитији људи раде без обзира на усиех и корист, на страх и иоследице од рада, то рад тежи да нређе у задовољство, као што и напорно, свесио мишљење тежи да нређе у знање и веровање, у навику, као што наука и филосоФија теже да иређу у религију и човечанство у фамилију. Иошто раније има мање нотреба те се тим боље и дуже одржава и с мање услова те тим лакше ностаје и пошто је поред мање иотреба раније све задовољеније, то је све раније све више сионтано, све доцније иостаје са све више наиора и болова. Тако првобитни телесии органи — стомак, црева, плућа функцнонишу сами од себе одмах ио рођењу, без икакве спреме и вежбања човековог, док за ход и кретање руку треба вежбања и учења. Тако осећање постаје само од себе без иостицаја и суделовања наше воље и свести, док се разум развија врло споро и тешко, са великом негом, напором и учењем; тако нижи живот одржава се сам од себе, пошто од природе добија све што му је нотребно, док све виши живот а највише дух постају п одржавају се само с највећим напорима, иошто је за њих све мање потребних услова за постанак и одржање. Тако н Фантазија постаје и развија се без икакве неге, спремања и учења док за апстрактно мишљење треба дуге и миоге спреме и напора; тако и појезпја расте сама од себе без заштнте, без наставе, док за развитак науке треба и заштите и рада; тако заблуда лако постаје и тешко се потискује, док се истина мора дуго и мучно тражити и не долази никад готова човеку и -сама од себе; тако и редигија нрема науци и философнји . Док религија, нарочито нижа, расте сама од себе у души човечјој, без икакве иеге и напора човекових, дотле истине, које траже наука и философија, и за које нема никаквог постицаја нн услова не само у животу у опште, него и у души човековој, добијају се само после дугог рада, напора, бораба и болова. Пошто раније лакше иостаје и лакше се одржава то се раније лакше и више нреноси и одр-