Просветни гласник

500

ваља", и ггатање упуте на другога ученика. Није довољно само показати детету да није добро одговорило на питање или да није разумело ствар, него треба и исправити. 68. Греши ко се задовољава само једном исправком какве погрешке. — Учитељ треба да понови и да опет понови питања на која су деца погрешно одгоиорила. Разуме се да не треба једно исто питање да управља неколико нута узастопце на једног истог ученика. Време не допушта да једно дете понавља више пута једну исту ствар. Ако више ученика једнога разреда не одговоре на нитање које је добро стављено, онда је попекад добро да одговор брзо кажу сви ученици у неколико нута једно за другим. Ако ученик учини какву погрешку али је сам и иснрави, онда му исто иитање треба задати после пеколико минута. Понављањем се утисци учвршћују а погрешке искорењују. Кад год је могућно да ученик испише преглед погрешака које је учинио у нисању или каквом задатку, нека се то тражи од њега. Тај преглед иогрешака треба после чешће узимати у посао. 69. Греши ко задаје много на један мах. Многи учитељи мисле да се њнхова учитељска способиост мери количипом наставне грађе коју они могу да иређу у једпој лекцнји. Они рачунају успех својих ученика по броју листова које су прешли; хоће метром да мере стечено знање. Они заборављају да у учењу и деца имају свој део посла: учитељи дају ноуку, али је учеднци примају. А резултат учења зависи много више од примања него од давања. Уснех се не мери но томе колико деца што чују у школи, него по томе колико знања она из школе собом понесу и науче да га у будућем жнвоту примене. С Фактима, које сам учитељ саопшти деци или их питањима извуче из њих, треба непрестано све дотле радити докле их год ученици добро не утврде. Наводити питањима ученике да сами нађу одговор — то је најбоља метода коју ће наметан и извежбан учитељ употребити, да му ученици науче нове Факте или нове мисли ; питањима их понављати — то је најноузданији пут да се Факти учврсте у дечјој намети. Ако сте ученицима саопштили само три податка, па ма како ови били прости, радите с њима све дотле док их ученици добро не утубе ; на онда додајте још три нова и сад радите с ових шест података, и тако док целу лекцију не завршите. Ионављање нарочито треба да буде нри крају лекције, и нека је што је могућно разноврсније. Одговори треба да су час нојединачни час општи, а увек оштри и живи.

70 Греши ко је нејасан у поучавању. Нешто што је најглавније у настави то је поузданост, одређеност. Знање само онда вреди када је поуздано. Будите у нрвом реду јасни, па ма вам се на први мах чинило да вам ученици мало напредују. Морате бити сигурни да су вам ученици прву мисао добро разумелн п угубили пре него што сте прешли на другу. Избегавајте двосмислене изразе. Такве изразе нонрављајте и код ученика, било да их чине у говору или у писању. 71. Греши ко веЂу пажњу обраЂа у школи на даровите ученике. — Често учитељ напусти тупоглавију дену, како би с оном бистријом могао иоказати што сјајније успехе. На такав се рад човек лако намами и да нема оних нарочитих побуда које нас на то драже, упоређујући успех при пропитивању ученика. Разуме се да је такав рад очито неправилан, јер уччтељ помаже онима којима најмање треба помагати а напушта оне којима је његова номоћ најпотребнија. То вам је као онај случај с баштованом који је својим такмацима, другим баштованима, увек односио нобеду, те добнвао вазда најбољу цену за своје јагоде. И то је трајало тако дуго док се његовп нротнвници најзад не одлучише да како год сазнају тајну његова успеха. Иочеше га вребати из прикрајка и видеше како он још с раног пролећа чупа и најбоље струкове а оставља их само мало, и то оне који су с најкруннијим плодом. На овај је начин добивао он веома крунне јагоде, само их је добивао много мање него што би их иначе могао набрати са својих струкова. Али учитељи не смеју овако да раде. Они морају имати на уму да је њихова дужност да свима својим ученицима даду највеће и најбоље образовање које су им у стању дати, а не да нам произведу само неколико „најбољих јагода". 72. Греши ко децу учи о ономе што она нису у стању уједно и да примене. — Треба се само сетити како деца стичу знање пре него што пођу у школу; а она тада и уче много брже и оно што науче памте много боље него икад доцније. Све што тада науче, науче употребом нојединих ствари, и чим што науче она се одмах тим и служе. Тај метод треба употребити и у школи. Члм ђак, на прилику, научи два гласа, два слова, нека одмах с њима склапа речи, које се дају сложити. Кад научи нов глас, ново слово, онда из та три нека склапа нове речи, и тако непрестано иде даље. Нема сумње да је лудо гонити дете да слово по слово набуба целу азбуку, па тек тада да почне читати, кад оно може већ из неколико слова да сложи толпке речи и реченице.