Просветни гласник

390 ковчежиђ

КОВЧЕШИИ

САВЕТИ СЕОСКОЈ УЧИТЕЉИЦИ — ЈЕДНО ПИСМО —

Драга моја Јело, Твоје ме је писмо двоструко обрадовало. Прво што се још и сад сећаш негдагање твоје учитељице, а после, што те већ видим у реду учитељица српских. 0 како године лете! Сад си већ велика девојка, а ја те још замишљам као мало, доброћудно детенце, које нисам имала никад рашта покарати. Велиш да си добила село, па се као мало и јадаш, што си тако рано заиала у туђ свет, и тешкаш се како је учитељски посао тежак. Ти грешиш, драга Једо, што тако о селу мислпш. Баш на против мени се чини да у селу има много више дражи, но у свакој вароши, а нарочито лети, кад је природа бујна и живот пун појезије на сваком кораку. Мени се чини да би село требало да буде идеал свакој младој девојци, нарочито у твоме положају. Школица лепа, евеж пољски ваздух, весело и наивно женскпње, па краве и теоци, овце и несташни јагањци, безазлена сеоска дечица, — све то ствара прави идилски живот, о коме си негда, без сумње, и ти сама сањала. Треба само све то узети с ноетске стране, па ћеш видети како је живот сеоски право задовољство, много веће од шумног, варошког живота. Обраћаш ми се за савет. Хвала ти на назкњи и на уверењу да ћу те умети ноучити о оиоме шго ме питаш, али ја ти ни мало не кријем, да си ме довела у приличну забуну, само са оно пеколико речи. Покушаћу да ти на питање одговорим, али свакојако са зебњом, да ли ћу правилно схватити и изложити сав онај велики круг, што ми га је твоје мало питање обележило. Велиш да вам је школски надзорник нарочито нагласио, да ће, поред вашег рада у школи, тако исто, па можда још н више, ценитп, колико одговарате своме позиву ван школске учионице, и колики је ваш лични утицај на околину у којој сте. Хвала Богу! Доиста је и било већ крајње време, да се једном и на ту страну обрати пажња. Свакојако наше учитељице, — о учитељима нећу да говорим, — не могу се ни мало похвалити својим радом за ово 20—30 година, јер и поред све њихове, моасе бити, добре воље, оне нису одгова-

рале позиву своме. Њихов је утицај на околипу тако незиатан, да се о њему ни говорити пе може, а и где га је и било, донсно је, због погрешног иравца, више штете но користи. Не кривим ни мало учитељице за тај нерад и неуспех, јер их до сад нико на то ни упућивао ниЈе, а уз то још и њиховој се спреми није поклањала довољпа пажња, те ни саме нису биле способне за тако утанчан а теретан посао. Сад већ видим да настају нова времена. Ви, данашња учнтељска младеж, припадате новом нараштају 20-ог века; вама је суђено да поправљате нагае погрешке и да из основа нодижете готово пропалп углед учитељица српских. Како ми је то мило! Радујем се, најзад, што су се досадање погрешке већ увиделе, а уверена сам да ће се сталном пажњом и иоложај учитеља тим путем уздићи на висину, која му доликује, а народ видети истииске користи од њихова рада. Колико су година мене личио мучили изврнути иојмови учитељица, а нарочитс осталог света, да је учитељсгво занат од кога се , ) живи и , а ја сам вавек мислила узвишеније о учитељском позиву и увек сам желела да учитељи — и мушкиње и женскиње — схвате свој нозив као неку врсту културне мисије, која је нашем сеоском свету много потребнија и од саме писмености. Ти си, Јело, још врло млада. Могло би се рећи да си још дете, и ја појмим како је теби тешко иаћисе у првим данима твога новог позива. Разумем, дакле, да .ти пи мојп савети пеће бити на одмет, и ако сам уверена да се у овом облику не да све изложити, шта теби ваља све чинити да се с правом назовеш истинском учитељицом народне школе. Али ја ћу ипак покушати да ти обратим пажњу на неколике стварчице, а живот ће те носле и сам упутити да попуншн оно, што ја овде не будем поменула. Ја се у напред ограђујем од неке особите тачности својих погледа на овај твој будући рад, наномињући ти да их и сама процениш и у свакој прилици припиташ умније људе, јер је то на овом послу нарочито потребно. Овде се грешити не сме, јер се погрешке ове врсте не поправљају лако. Па одакле да почнем? На сваки начин ваља ти на првом месту знати, да се овај посао није никад придикама вршио, или ако је ко то и чинио, уснеха доиста никад није имао. Онај, који има задатак да нарави и обичаје мења и ноправља и да